БЕОГРАД - Тактичком позиву Владимира Путина регионима на истоку Украјине да одустану од најављеног референдума о аутономији можда највише треба да се радује Србија. Београду је све теже да одржава равнотежу на танкој жици дипломатске неутралности у највећем сукобу Истока и Запада у новијој светској историји, пише Политика.
Све компликује и то што грађани Србије нису у стању да хладнокрвно анализирају догађаје на „Источном фронту” јер од почетка кризе не могу да се отму утиску да је сценарио већ виђен – код куће. Матрица „пуцања” Украјине по етничким и језичким шавовима многе је подсетила на праскозорје распада СФРЈ. Руска страна је као некада српска стављена на стуб срама као једини кривац за конфликт, уз заглушујућу паљбу најутицајнијих светских медија. Узрок за идентификацију са Русима не треба тражити само у некаквој митологизираној повезаности два народа, јер мрцварење Украјине садржи довољно материјала да код српског посматрача изазове мучно сећање на не тако давну прошлост. Ако погледамо шире, у очи упада позната рука западног интервенционизма која већ неко време уређује глобалне међународне односе. То се најбоље види у извештајима утицајних медија. Када угледни коментатор Томас Фридман у провокативном тексту у „Њујорк тајмсу” отворено позива Барака Обаму да искористи шансу и у Украјини повуче потез по којем ће га памтити генерације, он скицира црно-белу слику – од америчког председника се тражи да се обрачуна са негативцем Путином.
„Једним потезом би могао истовремено да ојача Америку, ослаби Путина, учини планету здравијом, а наше унуке безбеднијима.”
С позиције угледног колумнисте водећег листа Фридман оцењује да Путину на истоку Украјине наруку иде „гебелсовска пропаганда”, што је оцена на трагу замерки које је амерички државни секретар Џон Кери изнео на рачун канала Раша тудеј. Промакло му је, међутим, да је афективно, пристрасно извештавање руска телевизија учила у школи Си-Ен-Ена. Фридманова подршка америчком интервенционизму виђена је код нас деведесетих година прошлог века када је на почетку бомбардовања СР Југославије оправдавао и подстицао ударе НАТО-а речима: „Јел Срби желе 1389? Па онда да погасимо светла по Београду и да их вратимо у 1389!” После се ангажовао и у агитовању за рат у Ираку и за понављање сличног сценарија у Сирији. Он пише како су Ирачани имали среће што је на њихову територију дошла Америка да „руководи периодом транзиције” чему би требало да се радују и Сиријци. Овог пута, за разлику од југословенског случаја, његови ставови наишли су на жесток одговор дела либерално настројених новинара. Глен Гринволд, који је освојио Пулицера за извештавање о америчком програму шпијунирања, отворено исмева Фридмана и политику коју подржава. „Ово је типичан пример изопачене слике где Фридман приказује САД као ’бабицу’ – као да су муслиманске земље бебе које моле за наше родитељско, империјално усмеравање које ће им помоћи да изађу из својих примитивних материца. Реалност је међутим да све што Том Фридман каже о Ираку циља на то да људи некако забораве његове истинске, отворено изнесене ставове о оправданости рата, што су вероватно најодвратнији коментари које је неко ко има велики утицај и домет изнео последње деценије.”
Свест о томе не би смела да српско јавно мњење гурне у другу крајност – у загрљај некритичког русофилства.
Стицању јасне слике о геополитичком надигравању великих играча у Украјини и нашем месту у томе не помаже ни истрчавање шефа дипломатије Ивице Дачића када је за бечки „Пресе” изјавио да „Србија не може да уведе санкције према Русији, кад Русија никада није завела санкције против Србије”. Медији су га међутим демантовали подсетивши да је Русија у Савету безбедности УН подржала резолуције којима су деведесетих година тадашњој Југославији увођене санкције због ратова у Хрватској, БиХ и на Косову. Ако криза у Украјини настави да се заоштрава, за Србију неће бити доброг решења. Не треба бити видовит да би се знало да ће се неутрални став, који сада с правом форсира наша дипломатија, у једном тренутку распући као мехур од сапунице ако у Украјини дође до правог рата. Историја је небројено пута показала да у судару титана највише страдају мали играчи, поготово они који се нађу у процепу који немају капацитете да попуне. Због тога крај украјинског крвопролића треба прижељкивати како из разлога човечности, тако и због најсебичнијих локалних интереса.
Ни Немачка не може бити неутрална Да су дешавања у Украјини ипак нешто што надилази све могућности за заузимање неутралног става, односно неког посебног немачког пута, оцењује и хамбуршки „Шпигл”. Министар пољопривреде Аустрије Андре Рупрехтер јуче ипак није деловао европски унисоно када се изјаснио против санкција Русији. Он је, у разговору са представницима Удружења европских новинара у Аустрији, казао да се ситуација мора смиривати. Рупрехтер је истакао да се не сме „бити упрегнут испред САД”. Русија је за аустријску пољопривреду, по величини, осмо тржиште, указао је он. Извор: Политика (Драган Вукотић)
