Правда

Већ неко време, људи који су заинтересовани за потрагу за ванземаљским животом долазе из такозване „тврде науке“, дисциплина као што су астрономија или физика и за њих је главна препрека техничке природе – изградња телескопа и процесуирање података. Међутим, последњих година ово поље је проширено како би се укључиле и особе које већ проучавају друге цивилизације – овде на Земљи. У својим радовима они извештавају да је њихов посао већ довољно тежак. Археолози су се мучили да дешифрују древни грчки, а дешифровање сигнала с другог света било би још теже. Чак и ако успемо да откријемо сигнал, пишу они, његово потпуно разумевање било би немогуће. Изазови које описују су обесхрабрујући. На Земљи смо били у стању да користимо камен из Розете како бисмо разумели хијероглифе из Египта. Међутим, камен из Розете неће постојати када будемо комуницирали с ванземаљцима, а раздаљина која ће у тај разговор бити укључена чиниће га мало вероватним. Ово значи да ће наше разумевање њихових порука бити ограничено на математику и бројеве и да нећемо бити у прилици да то проширимо на шири концепт или мање апстрактне речи – како описати реку или дрво уз помоћ математике? Брзина поруке представља још један проблем: овде на Земљи, људски језик одвија се брзином између песме кита и птице, дакле, колико би та порука могла да буде брза и на којој скали бисмо морали да је слушамо? Проблем може да буде и природа наших саговорника. Шта ако су толико другачији од нас да су међусобне поруке потпуно несхватљиве? Шта уколико бисмо добили аутоматизовану поруку неког система дуго након што је цивилизација нестала? Даглас Векох, уредник ове књиге, такође и директор међузвездане композиције за поруке у Институту СЕТИ, поседује дипломе из компаративне религије, историје и филизофије науке, као и из клиничке психологије. „Очекивао сам да ћу постати астроном, али сам открио да ме знатно више интересују људи него звезде“, изјавио је Векох новинару листа „Њујоркер“. Векох је задужен за дизајнирање порука које бисмо могли да шаљемо ванземаљцима, а притом је и члан Интернационалног института свемирског права, где се бави правним странама садржаја порука – тренутно не постоје закони који се тичу слања сигнала у свемир и у теорији то може да учини свако с довољно јаком антеном. „Антрополози су упознати са сретањем оних који су драстично другачији и добри су у томе да реконструишу целу цивилизацију уз помоћ само једног њеног малог дела. Све ово налазиће се у центру за комуникације с ванземаљцима. Када видимо раздаљину између нас и било које друге цивилизације, јасно је да не постоји лак начин да нешто питате и добијете одговор. Чак не знамо ни којим језиком ће комуницирати. „Ако мислимо да одговоримо и поново добијемо одговор, онда морамо да се упитамо – како ћемо бити сигурни да ће, рецимо, хиљаду година касније, људи из будућности бити у стању да разумеју ту поруку? Тек у таквим временским скалама постаје могуће да ћемо почети да нешто разумевамо“, тврди Векох. Како изгледа почетна тачка у дизајнирању порука које ћемо слати ванземаљцима? „Не постоји очигледан почетак, али постоје одређени приступи који су лакши од других, попут математике. Тако да долазимо до питања – који је основни део математике? Можда је бројање. Можда математика у целини није универзална, али можемо да почнемо с нечим основним, па онда корак по корак можда стигнемо до комуникације и нашег виђења свемира. Било је неколико трансмисија, али ништа одрживо, а мислим да би то требало да се деси како би ово постао пројекат у коме ће учествовати будуће генерације. То би био сигнал наше наде за човечанство – да се надамо да ћемо можда за хиљаду година добити одговор. Разумемо да је ово што данас радимо само један корак ка том контакту. Једна од кључних ствари међузвездане комуникације јесте осећај да све некако морамо да урадимо како треба из првог пута, све мора да буде потпуно јасно и разумњиво. Тако комуницирамо и на Земљи“. Када би човечанство и успело да оствари контакт, али коришћењем двосмислених порука, која би била поента тога? „Прво морамо да одлучимо за чије добро шаљемо ту поруку. Да ли је то за наше добро, да кажемо да смо постојали? Да кажемо које смо вредности поседовали. А исто тако, поставља се и питање – шта би ванземаљци желели да знају? Могли бисмо да кажемо – ми смо мудри, ми смо јаки, али би много занимљивије било да кажемо: Ово су ствари које нам задају проблеме, не знамо да ли ћемо бити овде још један век, или како ће живот изгледати након тога.“ Наука је углавном повезана с вредностима као што су објективност и истина, и ми то желимо, али једна од вредности из програма СЕТИ је стрпљење. Извор: Б92