Правда

Горан и Зоран Латифић, Слободан Пејановић, Саша и Бранислав Принцип, унуци Јова и Николе, рођене браће Гарила Принципа, у разговору који смо водили у Клубу „Политике”, као што смо већ писали, наглашавају да је у породици сачувано мало личних докумената који би сведочили о Гаврилу. Износе дилему да ли је њихов деда Јово, као најстарији брат, пре него што је депортован у логор у Араду, одмах после Сарајевског атентата, имао довољно времена да склони, можда и уништи такве документе. Ово питање, на које породица нема одговор, важно је због тога што се на њега надовезује и недоумица да ли је Јово Принцип знао да његов млађи брат Гаврило планира атентат на аустријског престолонаследника, наводи се у тексту Политике. – Постоји сумња да је бар донекле био с упознат с тим планом – каже Горан Латифић, објашњавајући да је Јово тада већ имао дрвару у Хаџићима и да су у дане пре атентата код њега су била оба брата, Никола и Гаврило који ће отићи у Сарајево. – Наша баба Анка, Јовина супруга, припремајући Гаврила за тај пут, прала му је веш, те је у породичном сећању остао забележен важан детаљ – на његовој кошуљи нашла је трагове коломасти. Њоме је био конзервиран пиштољ који је Гаврило носио – наводи Зоран Латифић.

Да ли је оружје донео у Хаџиће или га је негде сакрио, отворено је питање. У сваком случају, није отишао у Сарајево директно, него преко Тузле, где се дан-два задржао код Данила Илића, најстаријег међу атентаторима, мада је и он имао тек 24 године, надовезује се Горан Латифић.

Према његовим речима, постоји сумња да је Јово бар донекле био упознат с планом о атентату на аустријског престолонаследника. – У једној од породичних прича наводи се да је деда Јово, дан пре тог догађаја, послао најмлађег брата Николу у Сарајево да спречи Гаврила у његовом науму. Поручио му је да заједно оду у родно село Обљај, код оца Петра и мајке Марије, која је за дочек почела да им припрема богатији ручак. Према овој верзији, Гаврило је саслушао Николу, али нипошто није хтео да прихвати Јовину поруку. Одлучно одбивши да иде код родитеља, рекао је Николи да сам крене у Обљај. Такав став потврђује да је Гаврило био изузетно принципијелан и врло храбар, спреман да све преузме на себе. Ова епизода посредно потврђује да је најстарији брат, наш деда Јово, сумњао да се нешто дешава, можда је неке ствари знао и подробније, мада свакако није знао све, због дубоке конспиративности која је красила Гаврила и његове другове „младобосанце” – каже Горан Латифић. Јово Принцип био је изразито снажна личност, способан и продоран човек. Много је држао до образовања млађе браће, због чега је помагао, колико је могао, и Гаврила и Николу, док је овај студирао и с успехом завршио студије медицине у Грацу, пише Политика. – У једном моменту, деда Јово се наљутио на Гаврила, пошто му он није рекао да иде у Србију, у Београд. Зато му неко време није слао новац, због чега је Гаврило у том периоду тешко живео, али су тај спор братски изгладили – наводе наши саговорници.

После атентата и погрома Срба у Сарајеву, Јово је био одмах ухапшен и депортован у Арад, сва имовина му је заплењена, а његова жена Анка је остала с једногодишњим сином Слободаном Принципом, који ће остати упамћен у историји по надимку Сељо. Ватрени борац за радничка права, београдски студент и члан илегалне Комунистичке партије Југославије, један од организатора партизанског устанка у Босни 1941. године, Сељо ће у новембру 1942. године, посмртно, бити проглашен за једног од првих народних хероја Југославије. Умро је у фебруару од последица тифуса.

– Како је Јово успео да побегне из Арада и да стигне на Солунски фронт остало је некако у магли. У сваком случају и тај његов подвиг сведочи о снажној слободарској црти у породици Принцип, чији су сви чланови после Невесињске пушке јула 1875. године учествовали у устанку који је захватио Босну и Херцеговину. У њему је учествовао као Петар Мркоњић и потоњи краљ Петар Први Карађорђевић, па отуда и веза између Принципа и Карађорђевића. Краљ Александар је доделио деди Јову комплекс шуме на Игману, код Трнова, а једном га је примио у посету. Остали су у разговору два и по сата. Као посланик, Јово је неколико мандата провео у Скупштини. Обједињавао је велику и поштовану фамилију Принцип и био велики добротвор. Прек човек, али изузетно дарежљив, знао је да подели другима и када нема за себе. – У народу је остала прича да је знао да заустави и композицију воза и да пресретнуто подели сиротињи. Окупљао је људе као народни трибун, без обзира на националност, а био је и боем. Из личног искуства знам, пошто смо секли дедину шуму на обронцима Игмана, какав је углед уживао међу сељацима муслиманима, који су извлачили дебла традиционално, коњима. У паузама седимо, једем босанску питу, а један од мештана Ђино се звао, прича о деда Јову, кога су звали Принцо. Имао сам утисак да је хтео да устане кад год се помене његово име, што сведочи колико је био поштован. Мајка ми је причала да је било ситуација када малтене нису имали шта да једу, пошто би деда све разделио другима – сведочи Горан Латифић. Извор: Политика (Слободан Кљакић)