Правда

С друге стране, ноћна мора Поћорекове Балканске војске била је Ада Циганлија и данас непостојећа Мала ада или Занога. На речним острвима и Савском пристаништу одиграле су се прве битка Првог светског рата. У ноћи између 28. и 29. јула 1914. аустроугарски десант преко Саве зауставили су добровољци-четници Сремског добровољачког одреда, састављеног од Београђана, старих четника из балканских ратова и ђака из српских крајева у Аустроугарској. Њихова имена и славна дела су на срамоту Београда и Србије заборављена, каже бака Живка Милутиновић, унука Илије Влајића из Жаркова, једног од јунака одбране Београда. Она годинама покушава да убеди општинске и градске власти да би био ред да Илијино име понесе нека улица на Бановом брду или Жаркова, које су изграђене добрим делом на конфискованој имовини ратног хероја. „Његов Сремски добровољачки одред био је увек тамо где се највише гинуло, а по њему ни сокаче не може да се назове. У Жаркову се с колена на колено препричава дедин подвиг кад је „угасио“ аустроугарски рефлектор.“ „На почетку рата он је био на Ади и једне ноћи је препливао Саву с бомбама којима је полупао рефлектор, прекинуо ноћно бомбардовање и изазвао панику код Аустроугара. Од деде су помислили да је српска офанзива“, прича Живка Милутиновић. Илија је касније био и у посади чамаца у којима су српски војници, са будућим владиком др Николајем Велимировићем, препловили Саву и ослободили Земун у септембру 1914. године. Кад им је због друге аустријске офанзиве на Дрини наређено да се врате на савске аде, за њима се упутио читав 32. хонведски пук. Општи аустроугарски напад устремио се 20. септембра на Малу аду, острвце-грудобран чији су браниоци стајали и гинули у речном муљу. Аласки чамци су упркос ватри с монитора довозили појачања и односили рањене све док аустријска артиљерија није дословно спржила Малу аду. Борбе су настављене за сваку стопу шикаре Аде Циганлије. Хонведски пук није могао да мрдне од обале све док топови нису дословно покосили дрвеће. Ипак, браниоци се нису предавали. У другој ноћи битке преостали јунаци 7. пука, Сремског добровољачког одреда, којима су у помоћ прискочили чукарички трећепозивци и ослобођени робијаши из затвора на Циганлији, ископали су у средини острва ров последње одбране. У осам ујутро 23. септембра почео је фронтални напад Аустроугара, кроз кишу куршума до непријатељског командног положаја провукао се добровољац Илија Влајић. Његова бомба убила је команданта 32. хонведског пука Аугуста Шмита, изазвала панику и аустроугарски напад је нагло малаксао. Следећег дана више ниједног хонведа није било на београдским адама. „Деда је био и међу јунацима избрисаним из бројног списка под командом мајора Гавриловића, преживео је албанску голготу и тифус и Солунски фронт. Добио је Карађорђеву звезду за јунаштво у рату које му је израњавио и тело и душу, али ни мир није био много бољи“, каже нам Живка Милутиновић. Ратни херој, као и већина разочараних српских ратника, постао је опозиционар у Демократској странци Љубе Давидовића, која је захваљујући његовом угледу добијала све изборе у Жаркову и на Чукарици. „Деда је дуже од десет година био председник општине. Захваљујући њему подигнута је црква у Жаркову. Испред ње је и сахрањен кад је умро од муке у првим данима рата. Кад је видео официре из Топчидера како распасани и без оружја беже, изашао је и почео да виче на њих: „Зар се тако бори српска војска“. Официри су му презриво одговорили да су они Југословени. Увече је умро на кућном прагу. Срце, које је издржало најстрашније бојеве, препукло је од понижења и муке“, са сузом у оку сећа се Живка Милутиновић.

Неподобни Београђани Унука Илије Влајића била је прва девојка из Жаркова која је завршила учитељски факултет. „Кад сам дипломирала 1949. године, једне ноћи на врата су залупали ознаши и рекли да се ујутро јавим иследнику на Бановом брду. Овај је понудио да идем у село Шуме да будем учитељица или на Голи оток. Целу генерацију младих учитеља из Београда разбацали су по буџацима с краја на крај Југославије, а Београђане су учили неки други“, с уздахом каже Живка Милутиновић. Живка Милутиновић напомиње да после Другог светског рата није поштован чак ни гроб Илије Влајића на старом гробљу у порти цркве. „Ту су сахранили другог покојника, а као успомена остао је само споменик. Велико имање Влајића је конфисковано или национализовано, а отежавајућа околност за породицу било је што су потомци јунака, браниоца Београда и домаћина“, горко се сећа Живка Милутиновић.

Извор: Новости