Правда

Риба од главе смрди, рекао је некада давно неки анонимни мудрац нашег народа; можда је тако и било у добу краљева, када су се снажне вође саме наметале и за себе грабиле престоле али данас када вође бира народ политичари су само онакви какав је и народ. А народи су, сви одреда, лицемери. Увек спремни да друге за кршење међународног права оптуже, одбијају да то признају када њихова вољена отаџбина чини исто, или земља коју воле и поштују. Американци, баш као уосталом и Срби, нису никакав изузетак у овој несрећној неморалној пракси. Динамо америчке спољне политике већ деценијама ради на једном посебном гориву а то гориво није ни посвећеност демократији нити морал, већ пре сет императива који се могу сумирати овако: прављење од света места у коме ће се америчке корпорације осећати безбедно, увећавање профита компанија које су део војно-индустријског комплекса а које обилато финансијски помажу чланове конгреса, спречавање да се појави било које друштво које би могло да буде успешан пример алтернативе капиталистичком моделу и ширење политичке и економске хегемоније Америке на највећем могућем простору. Ово се крило иза паравана док су се тукле “моралне” битке са непријатељима човечанства оличеним у “злим комунистима”, “злим Србима”, “злим кимгод”. Које су то битке, која су то кршења међународног права? Кренимо редом. (Напомена: Бавићемо се само оним крупним догађајима, док ћемо ситнице попут појединачних акција у коме група америчких специјалаца упада у страну земљу да би убила “непријатеља људског рода” оставити по страни.) Америка је између 1945. и 1949. године интервенисала у Кинеском грађанском рату на страни званичне Републике Кине (данас Тајван) против комуниста, користећи чак и поражене јапанске војнике, али неуспешно. Мао Цедунг је победио. Истовремено, САД је политички и финансијски интервенисала у Италији не би ли спречила да на власт легалним путем, путем избора, дођу комунисти, и у наредних неколико деценија непрестано ће сипати стотине милионе долара како би блокирала баука који кружи Европом. У истим тим годинама стали су на страну фашиста у Грчкој који су се тукли са грчким комунистима који су се за време Другог светског рата храбро борили против Немаца. Фашисти су победили. Идентичну ствар су радили на Филипинима између ’45. и ’53, када су се борили против левичарског Хукса чак и док се Хукс борио против Јапанаца; када су их поразили инсталирали су серију марионетских председника а све је кулминирало диктатуром Фердинанда Маркоса. Почетком педесетих година Америка је интервенисала у Корејском грађанском рату како би спречила да комунизам завлада овим полуострвом, а нису се либили чак ни да гурају квислинге који су сарађивали са јапанским окупатором за време Другог светског рата. Између 1949. и 1953. године покушали су да збаце комунистичку владу у Албанији, али се фашисти и монархисти, које су обучавали, на терену нису прославили – сви су похватани. Исте те 1953. године заједно су са Британцима збацили са власти иранског председника владе Мохамеда Мосадека, изабраног од огромне већине парламента, због кобне грешке коју је направио: хтео је да национализује британске нафтне компаније које су радиле у његовој земљи, које су уједно биле и једине. Пуч је на власт вратио шаха који је отпочео 25-годишњи период репресије и диктатуре. Нафтне компаније су враћене у страно власништво и то по следећем кључу: 40 одсто тржишта су држали Британци, 40 одсто Американци, 20 одсто остали. У Гватемали су Американци први пут интервенисали 1953, када су збацили легално изабраног прогресивног политичара Јакоба Арбенца и довели до четири деценије пакла у коме су владали одреди смрти, тортура, масовне егзекуције, нестанци људи и незамислива окрутност, са укупно 100.000 жртава. Све зато што је Арбенц национализовао америчку корпорацију “Унитед Фруит Цомпанy” која је била изузетно блиска америчкој политичкој елити. То су оправдали објавом да је Гватемала на ивици да буде преузета од стране Совјета. Главни страх је међутим био тај да ће Гватемала својом социјалном демократијом постати пример другим земљама Латинске Америке. Средином ’50-их година два пута су покушали да збаце са власти сиријску владу у Дамаску, па чак искрцали и 14.000 војника у Либану како би осигурали победу про-западног маронитског политичара Камила Шамуна, упркос претњама Никите Хрушчова да ће у том случају употребити нуклеарно оружје. Још од почетка педесетих, Вашингтон је игнорисао све молбе Хо Ћи Мина да помогне Вијетнаму да се ослободи француских окова; уместо тога, стали су на страну Француза и на крају и сами интервенисали. Две деценије и нешто више од милион мртвих касније, Америка се повукла из Вијетнама подвијеног репа. Претходно се, ипак, постарала да разори земљу. Не дај боже да зли комунисти не крену од нуле. ЦИА је 1970. године успела да скине са власти у Камбоџи краља Синахука, што је пет године касније на власт довело Црвене Кмере, маоистичку комунистичку партију предвођену Пол Потом, која је за време својих пар година на власти дословно вратила земљу у праисторију и побила милионе људи. Збацила их је са власти вијетнамска интервенција. Иронија је у томе што су Амери након овога подржавали Пол Пота и Црвене Кмере, и војно и дипломатски, док су ови деценијама још настављали борбу у џунглама Индокине. Југословени су протестовали против ликвидације Лумумбе. Јуна 1960. године у Конгу је за првог председника владе након стицања независности од Белгије изабран господин Патрис Лумумба, који данас има – посве заслужено – улицу у Београду, на Карабурми. Међутим, Белгија је и даље имала економски интерес у богатим рудницима у провинцији Катанги, као и људи из окружења тадашњег председника САД Двајта Ајзенхаурена, а Лумумба је током церемоније Дана независности, пред мноштвом страних дипломата, позвао на економско ослобађање своје нације, баш као и политичко, и присетио се свих злочина белог колонизатора према његовом народу. Очито, човек је био “комуниста“. Очито, несрећник је био осуђен на пропаст. Једанаест дана касније Катанга се отцепила, он је смењем под притиском Ајзенхауера, а затим и убијен (неки кажу да је скуван и поједен), а Конго је ушао у деценије корумпиране диктатуре Мобуту Сесе Сека. Бразил. Председник Жоао Гуларт је био крив за уобичајене злочине: водио је независну спољну политику, одржавао је дипломатске везе са социјалистичким земљама, противио се санкцијама Куби, доносио је законе којима је лимитирао износ профита који мултинационалне корпорације могу да изнесу из земље, национализовао је неке од њих, промовисао је економске и друштвене реформе… Роберт Кенеди је посебно био забринут због чињенице да је дозвољавао “комунистима” да држе функције у владиним агенцијама. А ипак, он није био радикал, већ мултимилионер и римокатолик који је између осталог био и филантроп, носећи Орден Девице Марије око врата. Није га то спасило. Збачен је 1964. године у војном удару иза кога је стајала – а ко би други – Америка. Вашингтон је јавно изјавио да је права штета што је збачена демократија у једној сувереној земљи али хеј, барем је спашена од комунизма. Наредних 15 година Бразил ће бити брутална диктатура у коме неће бити парламента, у коме ће бити законом забрањено критиковање председника, у коме ће синдикати бити под владином управом, итд, а све је то названо “моралном рехабилитацијом Бразила”. Истих година америчка одбрана демократије није мировала ни у Доминиканској Републици где је Хуан Бош постао први демократски изабрани председник. Испрва, примљен је у Вашингтону на велика врата и добио је краљевски третман, као човек који ће створили пример у овом делу свету и алтернативу Кастровој Куби. Почео је тако што је позвао на земљишну реформу, градњу јефтиних кућа, умерену национализацију предузећа и стране инвестиције док год не експлоатишу његову земљу на бруталан начин. Био је озбиљан и што се тиче грађанских слобода: комунисти неће бити прогањани све док не крше закон. Наравно да је морао да буде срушен. Поново, био је то војни удар. Када је годину и по дана касније избио устанак са циљем враћања Боша на власт, Америка је послала 23.000 војника како би га угушила. Треба их ценити због верности демократији: како се неко усуђује да сруши легално неизабраног генералштабног диктатора? Чак су и на Куби успели: никада нећемо знати какво је ово острво могло да постане да су га оставили на миру, да га нису ставили под санкције, да нису непрестано покушавали да убију Кастра, да Куба није константно била под претњом инвазије. Идеализам, визија и таленат тог народа је био и јесте очит. Али, никада нећемо знати а то и јесте био основни циљ. У Индонезији је 1965. године отпочела сложена серија догађаја који су укључивали државни удар, контра-удар, и можда чак и контра-контра-удар, са америчким отисцима присутним на сваком кораку. Углавном, “комуниста” Сукарно је збачен са власти а његово место је дошао генерал Сухарто. Одмах је отпочело убијање комуниста, комунистичких присталица, оних који су осумњичени да су комунисти и оних који су осумњичени да су комунистичке присталице. Број мртвих је у наредним годинама нарастао на пола милиона. Касније се показало да је америчка амбасада доставила војсци списак од неких 5.000 имена, након чега су ти људи прогањани и убијани а Американци би чекирали сваког новог мртвог. Један амерички дипломата је о томе рекао: “Много смо помогли војсци. Они су вероватно побили много људи, а ја вероватно имам доста крви на својим рукама, али није све тако црно. Дође време када морате да ударите снажно у одсудном моменту”. Чиле. Салвадор Аљенде је вероватно био остварење најгорег кошмара Вашингтона у том тренутку, пошто је једина гора ствар од марксисте на власти – од народа изабрани и невероватно популарни марксиста на власти. Пошто нису успели да спрече да победи на изборима 1970. године, а запрепашћени чињеницом да је покренуо низ реформи са циљем да Чиленци почну да живе животом нормалних људи, организовали су три године касније војни удар који је довео до његовог збацивања. Салвадор Велики је, док су се водиле борбе око председничке палате, одржао последњи говор нацији путем радија, говорећи о себи у прошлом времену и изјављујући да неће дозволити да буде пропагандно оруђе издајника; одбио је да напусти земљу. Извршио је самоубиство калашњиковим који му је поклонио Фидел Кастро. Резултат? На хиљаде мртвих “непријатеља човечанства”, њихови лешеви разбацани по улицама, масовне егзекуције на фудбалским стадионима, јавна спаљивања “погрешне” литературе, отварање сабирних центара за мучење и тортуру… Ах, да, сиромашни су се вратили тамо где им је место а новац у џепове “праведника”. Вратимо се у Грчку. Априла 1967. године извршен је нови војни удар само два дана пре почетка кампање за парламентарне изборе који су, веровало се, требало да врате на власт либерала Ђорђа Папандреуа. Ванредно стање, полицијски час, цензура, хапшења, пребијања, тортура… убијања. Укупно осам хиљада њих у првих месец дана, а све са циљем спречавања да “комунисти” преузму власт. Покварени и субверзивни утицаји у грчком животу су такође требало да буду елиминисани, укључујући и смртно опасне мини-сукње, дугачку косу и страну штампу; присуство на црквеним литургијама је за младе постало обавезно у наредних седам година. Ко је иза свега стајао? Погађајте. Потом је Вашингтон 1975. године подржао Индонезију у њеној незаконитој инвазији на Источни Тимор, који је прогласио независност након што га се одрекао Португал. Америка је, супротно сопственим законима, снабдевала генерала Сухарта оружјем и игнорисала чињеницу да је окупациона сила у наредних 15 година убила 200.000 људи од 600.000 колико је тамо живело. Потом долази Никарагва. Када су сандинисти срушили диктатора Сомозу 1978. године било је јасно да Вашингтон неће седети скрштених руку и гледати како се помаља нова Куба. Картер је покушао да ствари реши дипломатским и економским мерама, али је након њега дошао Реган који је говорио једино језиком силе. Осам дугих и тешких година народ се Никарагве борио против америчких плаћеника, контраса, и покушавао да сачува тековине прогресивних друштвених и економским програма владе, док су “контраши” палили школе и клинике, силовали, мучили, убијали, бомбардовали и шта све не радили. Реган их је звао “борцима за слободу”. Прави каубој. Слично се десило и у Гранади, земљи од само стотинак хиљада становника, где су револуционари у државном удару преузели власт. Америка је морала да реагује и да изврши инвазију 1983. године. Наредне године на “слободним” изборима победила је опција коју је подржао Реган, вођена човеком који је потом завео диктатуру. Либија је била следећа мета, због независне и слободарске политике Моамера ел Гадафија; Американци су оборили два либијска авиона у њиховом сопственом ваздушном простору, а потом и бомбардовали ову земљу – по први пут. У бомбардовању је страдала и Гадафијева ћерка. Бројни покушаји да се Гадафи ликвидира тада нису успели, а земљи су уведене и санкције. Потом је лажно оптужена да је организовала рушење Пан Амовог авиона; данас се испоставља да је то урадио Иран. Или је сада само Иран непријатељ, па се ово оружје мора употребити против њих? Изгледа да никада нећемо знати. Ипак, ово може да буде и наук: не верујте никоме ништа. Ни Гадафи није био светац. 1989. године долази до бомбардовања Панаме, која се дрзнула да се под вођством Норијеге (иначе умешаног и у трговину дрогом) отргне од америчког стиска уведеног отцепљивањем регије од Колумбије 1903. године како би Американци тада могли да саграде канал који данас повезује Атлантик и Пацифик. Ово је такође био и својеврстан притисак на Никарагву, за случај да тамошњи народ одлучи да на заказаним изборима поново изабере сандинисте. Ел Салвадор. Дисиденти су покушавали да раде у оквиру система, али је уз подршку САД тамошња влада то учинила немогућим, користећи се изборним крађама и убијајући на стотине демонстраната и штрајкача. Зато су се прогресивне снаге 1980. године дигле на оружје, а америчка војска је помагала владиним снагама да угуши побуну. Било је и мртвих са њихове стране. Свакако, њихових је двадесетак жртава битније од 75.000 несрећних Ел Салвадораца. Паралелно са свим овим, Американци су свесрдно и финансијски и војно помагали муџахедине у Авганистану, између осталог и Осаму бин Ладена, који су се борили против Совјета. На страну то што су и Совјети једнако прекршили међународно право као и Американци овом инвазијом, барем су градили школе и болнице и донели слободу друштву какву оно није видело ни пре ни после тога. Потом долази Први заливски рат, након што је Садам Хусеин одлучио да окупира Кувајт. О овоме не треба трошити речи, али ваља подсетити да постоје снажне индиције да је амерички амбасадор дао зелено светлу Багдаду да покрене агресију на другу земљу, само да би га после због тога бомбардовао. Након тога долази до интервенције у Сомалији, у Могадишу, која се завршава катастрофом: мртве маринце сомалијски исламисти развлаче по прашњавим улицама. 1995. године НАТО и Америка бомбардују српске положаје у Босни и Херцеговини, не би ли РС приморали да пристане на мир. 1999. године долази до бомбардовања Југославије, поново, као и све остало, без дозволе Уједињених нација, а под паролом заштите људских права. Нећемо трошити много речи о овоме, пошто наша јавност махом зна све. Злочине смо чинили, чинила их је и друга страна, али искрено сумњамо да смо због њих бомбардовани. 2001. године, одмах након терористичких напада 11. септембра, почиње рат у Авганистану који практично траје до дана данашњег. 2003. године почиње рат у Ираку, односно “Операција ирачка слобода”. Слобода је плаћена лешевима стотина хиљада људи, исламизацијом и радикализацијом друштва, и потпуним хаосом. Од 2004. године до данас трају напади дроновима по Пакистану, у којима страдају углавном цивили, међу њима и жене и деца. 2011. године долази до интервенције у Либији која се окончава свргавањем Моамера Гадафија и његовим бруталним убиством. Исте године, америчке Морнаричке Фоке убијају Осаму бин Ладена у Пакистану. Не бисмо да улазимо у оправданост овог чина, нити да негирамо да је тај човек био велики злочинац; ипак, морамо да укажемо на лакоћу са којом амерички званичници говоре о ликвидацији некога ко никада није осуђен за злочине који му се стављају на терет, и то у страној држави без њене дозволе и сагласности. Извор: Телеграф