Правда

Био сам члан Титовог тајног тима који је имао задатак да направи атомску бомбу. Тај посао су директно контролисали Политбиро и Удба. Члан сам читаве мреже људи у свету који отворено изучавају проблем обавештајног рада у 20. веку. Глагољив и отворен, као човек и као професор безбедности и шпијунаже, Стеван Дедијер је у позним годинама јавно признао да је био светски обавештајац. Најпре је био шпијун, потом научник међународног реномеа, професор на петнаестак универзитета, експерт многобројних институција које се баве анализама глобалних трендова у обавештајном и реалном свету. Док је писао мемоаре, дао им је наслов „Шпијун којег смо волели”. Рођен је у Сарајеву 1911., али је довољно дуго живео тако да је био учесник, сведок и аналитичар три светска рата и осталих историјских збивања. Као потомак припадника тајне организације „Црна рука” био је предодређен да буде загонетна личност. Његов отац Јефто Дедијер из Билеће био је „црнорукац”, пријатељ Драгутина Димитријевића Аписа и Мустафе Голубића, двојице најтајанственијих људи у Краљевини Србији. Школовао се у Америци, а период између 1936. и 1949. био је изузетно буран у његовом животу, јер је постао савезнички падобранац у Другом светском рату. Професор Твртко Јаковина пише „да је Стеван Дедијер био члан војне обавештајна службе ОСС, која је претеча ЦИА”. Прошао је падобрански курс и специјалну обуку, тако да је постао телохранитељ америчког генерала Максвела Тејлора, команданта 101. летачке дивизије. Када се, после рата, вратио у Београд као члан КПЈ добио је обавештајни задатак да помаже грчким комунистима и партизанима генерала Маркоса. Потом су га Јосип Броз Тито, Политбиро КПЈ и Удба ангажовали да шпијунира Павла Савића у Нуклеарном институту „Винча“ и помогне да Југославија направи атомску бомбу. После емигрирања у Шведску 1961, Удба га је прогласила непријатељем државе, агентом ЦИА и за њим послала своје тајне агенте да га убију. У Лунду је Дедијер основао универзитетску катедру за теорију обавештајних послова и безбедности, поставши родоначелник једне нове научне дисциплине о индустријској шпијунажи. Често је говорио: „Најјаче оружје једног народа је његова умна моћ.” За себе је говорио и потписивао се „као Србин са дна каце, који смрди на кисели купус”, на својој визиткарти представљао се као „обавештајни саветник”. Ову улогу играо је за УН, Унеско, ОЕЦД, Европску унију, као и у многим државама света, од Индије до Етиопије и Блиског истока. Умро је 13. јуна 2004. у 93. години, у Дубровнику, у коме је провео последње године живота. Извор: Вечерње Новости