Прочитајте још:Протести синдиката од уторка, у четвртак живи обруч око Скупштине!Југ Србије радиокативан, Врање у великој опасности!До уназад две-три године централни парастос и други догађаји, 12 јула у Сребреници, стално су били предмет медијске хајке због међунационалних инцидената изазваним присуством одређених група из Србије, постројавања Равногораца итд. Ситуација је сада другачија, али са друге стране сада у Маршу мира кроз Сребреницу пролази колона са двадесетак ратних застава, а да није било ни једног звиждука или увреде, чак о томе нико и не говори. - Тачно је то. Пре две године полиција је скидала мајице људима јер је на њима био исписан део текста српске химне, јер то наводно неког вређа. Мислим да је проблем у тим нашим институцијама јер су сигурно мало ригорознији према Србима, него према Бошњацима. Нико од нас и не реагује на те симболе које носе нити се због тога жалимо полицији и од тога правимо медијски случај. Са друге стране се то користи максимално често и неоправдано како би се истакла наводна неравноправност Бошњака или обрнуто на другим странама Срба или Хрвата, и у суштини мислим да иза свега стоји политика. - Петровданске дане смо покренули, не да би неког провоцирали већ једноставно да се одужимо барем мало онима, који су дали животе да ми боље живимо. Манифестација траје пет дана и углавном су то културни садржаји, спортски или хуманитарни са традиционалним српским обредом сећања на мртве. Чини ми се да неком смета наша традиција и обичаји, и у свему виде неку наводну провокацију. У овим данима обележавања годишњице, посебно је пуно приче о потреби да се Срби суоче са истином, о потреби повратка поверења, помирењу, суживоту или живљењу једних поред других. Шта ви мислите о томе? - Толико година је прошло од рата, живимо заједно, радимо заједно. У Сребреници се не памти чак ни свађа на националној основи, а камо ли нешто теже, значи помирили смо се. Поверење је оно чега нема и што је изгубљено. Тога неће ни бити све док год је политика у све умешана. Уверен сам да одређени кругови власти на свим нивоима, од врха државе преко ентитета, кантона, општина до месних заједница, сваки покушај успостављања истинског поверења на неки начин дозирају и контролишу, јер од тога зависи њихов опстанак на власти. - Овакве власти, политичари и њихова политика би отишла у неповрат ако би народ међусобно успео да поврати барем део поверења. Мислим да је ту срж свих проблема и да нам је једини излаз у економији. Када би сви имали посла од којег би смо могли пристојно живети све мање би људи имали времена и разлога да размишљају о политици. Овако нема посла, људи бедно живе, нервозни су и некога морају да окриве за своју несрећу. Политика то вешто користи потурајући тим људима као извор свих њихових проблема и мука неког ко се другачије зове и другачије моли Богу. Људи то прихватају не видевши да су тако већ годинама насамарени. Ми у Сребреници смо више пута показали да смо спремни на то некакво суочавање са прошлости. Предложили смо да кренемо од нпр. оснивања једне мешовите или заједничке комисије у којој би седели Срби и Бошњаци, и која би имала задатак да направи тачан попис свих људи из Сребренице са именом и презименом, годиштем и местом кад је погинуо, где је погинуо. Наишли смо на зид и одбијање што је доказ да се нешто крије. Драган Цвјетиновић је домаћин у спомен соби српских жртава. Не крије да је био борац: - Пушку ми је неко гурнуо у руке, нисам је сам тражио. Да је нисам узео ја бих добио метак, јер таква су времена била. Војник јесам био, али злочинац никад и тиме се поносим. Зато данас не могу да добијем никакав посао, а најлепше године младости ми је узео рат. За све ово крива је политика и покварени политичари. Жртве су жртве и треба поштовати и ценити свачију жртву, јер крв је крв и суза и на једној и другој страни је иста.Сваку мајку једнако боли ако се њеном детету нешто деси ма како се она звала. - Сведоци смо да то није тако и да прво жртве имају неједнак третман. Српске жртве се игноришу, а бошњачке величају. За то смо и ми Срби криви, јер ја не могу да схватим српски народ у Сребреници да нико неће пред медије да изађе и јавно каже једном шта се десило са његовим жртвама, са његовим најмилијим. Сви беже од новинара, а знају да причају по кафанама. У суштини, и међу Србима и међу Бошњацима, појединце интересује да се дограбе фотеља и пара, а сиротињи како буде. Извор: Курир
ЦВИЈЕТИН МИЛИВОЈЕВИЋ: Библијска пропаганда литијума
Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде