Правда

Филм је сниман осамдесетих година, послије смрти Јосипа Броза Тита. Рокери су пјевали: „Дјевојке у љетњим хаљинама волим“. Свуда се ширило заразно осјећање слободе. Горан Бреговић је већ имао иза себе новоталасну плочу. У жељи да живи сто година, направио је пјесму у којој је изражавао гађење према стогодишњацима. Појава „Забрањеног пушења“ и Елвиса Куртовића била је сасвим револуционарна ствар. Ова популарна умјетност је омогућила насљедницима „Травничке хронике“ и „На Дрини ћуприје“ да се виде у њиховим дјелима као у огледалу. Таксисти, месари, ћевабџије уживали су гледајући „Надреалисте“. Нису ни сањали како, заправо, гледају себе. Сидран је све чешће одлазио у кафану „Парк”. Престао је да пије вотку, бацио се на виски. У међувремену је постао филмски и телевизијски писац. Драма „Јегуље путују у Саргаско море” емитована је са великим неуспјехом. Многи тврде да је њен режисер Слободан Праљак из тих редитељских неуспјеха црпио своје генералске љутње и, на крају, у рату, срушио стари мост у Мостару. За вријеме снимања „Доли Бел“ Сидран се није појављивао. Увријеђен што се филм снимао само по његовој идеји, а не и по његовом сценарију, уживио се у улогу Бетовена. Мени је у сарајевском „Вену” поручио да сам само Херберт фон Карајан. Никако није могао да схвати разлику између пјесничке импресије и сценарија. Негдје на средини снимања, након ноћи пропијене код „Самека“, бауљао је Сидран Бистриком тражећи филмску екипу „Доли Бел“. Набасао је на бистрички мост и тамо угледао филмску камеру како слика неког човјека који виси на мосту и нешто неразумљиво урла. Човјек је био костимиран у одјећу из времена Османске империје, млатарао рукама и галамио, а Сидран је побјегао у кафану „Парк“... Пријатељима затеченим у кафани већ тада је причао да сам ја у злодјелима надмашио Ајхмана и викао: – Упропастио ми је аутобиографију! – тако је Сидран звао „Доли Бел“. Када му је неки телевизијски расвјетљивач који је у кафани „Парк“ разбијао мамурлук рекао: – Није, болан, Авдо, то си ти видио снимање ТВ драме „Ћилим“ режисера Аце Јевђевића! Он је само одмахнуо главом и додао: – Ништа ми не говорите, знам ја добро ко је он! Сидран је писао све мање, а све чешће се повјеравао пријатељима. Шапатом им је саопштавао своју највећу животну истину: – Ово што видите – говорио је он упирући кажипрст према себи – то није све Авдо. То вам је деведесет девет посто страх и само један посто Авдо Сидран! Пјесмица о врапцу Данас сам сигуран да су се у Сидрановој близини нашли дјечаци који су се касније скупили око часописа „Вокс“, листа муслиманске омладине ханџар оријентације. Јер на случају Сидрановог страха нико није тако предано одрадио као ови млади интелектуалци. Тек касније, када је дошао рат, тај страх је прорадио по Андрићевом рецепту. Велики писац је говорио о страху који је „на овим теренима био засејан као усев, са посебним планом“, а Сидран је све више постајао слика и прилика те Андрићеве идеје. Потискујући страх о коме је сам говорио, он се увелико удаљио од јунака из своје литературе. Тренирао је улогу епизодисте у властитом животу. Научио је основну лекцију из титоизма. Не држи се принципа, најебаћеш ко Владо Петровић. Већ тада је преузимао улоге споредних ликова из свог литерарног дјела. Никако није могао да прихвати истину како га Микулић није прихватио за непријатеља. Негдје пред Олимпијаду Сидран је Микулићу саставио пјесмицу о врапцу, хтијући да, кад већ није засновао непријатељство, постане његов пријатељ. Колега Вешовић га је правдао говорећи да је његов живот са Сахбазом постао немогућ. Иако разведен са овом госпођом, он је са њом живио и тада му је, тврди Вешовић, прекипило. Желио је да од општине добије стан и коначно напусти жену своје младости. Упркос пјесмици посвећеној Олимпијади и Микулићу, стан због којег је створио ту пјесничку минијатуру није добио. Микулић није хтио да му заборави ријечи Владе Петровића „Више волим руско говно него америчку торту“. У Сарајеву се тада већ сумњало да је ова мисао о говнима и торти увезена негдје из црногорских планина. Многи тврде да је ту несрећну реченицу посудио управо од Марка Вешовића. Зато данас када се питам зашто му је Вешовић у рату био близак, а Тонтић далек, знам да се то веже за шекспировску драму коју ова реченица носи. И њихову заједничку потребу да се везују за говна и торте. Вешовић је прије рата рецитовао у Требињу пред шест хиљада есдеесоваца и узбуђено препричавао да је на тој позорници пронашао смисао живота. Тонтић је према СДС-у осјећао презир од почетка. Вешовић је тек када су Караџић и Кољевић запуцали са брда враћао књиге и писао о њиховим бруталностима, љут што му нису на вријеме намигнули да се из Сарајева склони. Спирао је од страха пред Сарајлијама гријехе. Увјеравао их да му је америчка торта милија од очевих гована. Сидран је имао поред себе представника агресора који мисли као жртва. Стевану није било помоћи. Сибирски алуминијум Сидран је већ те далеке осамдесет и четврте био спреман да се дилеме око руских гована и америчке торте одрекне. Или да реченицу врати Вешовићу ко врућ кромпир. Знојио се ноћу и у сну говорио: – Јебо ме бог, куд се ја бакћем туђим говнима, шта фали америчкој торти? Никако није могао да убједи културне комесаре да то не говори он, него његов јунак. Они су знали да онај ко воли руска говна више од америчке торте, поткопава хладноратовске равнотеже чији су Југославија и Тито били најбољи ђаци. Стан му нису дали. Убрзо је на страницама загребачког „Ока“ објавио пјесмицу о Титу у којој се похвално изразио о маршалу. У пјесмици се говори о највећем сину наших народа коме је у некој афричкој земљи на трпези био понуђен врабац. Пошто је био човјек меког срца, Тито је одлучио да врапца не поједе. Због тога што су, како кажу пјесник и јунак његове поезије, врапци птичји пролетери. Ни то није помогло. Истина је да је тек тада ушао у читанке. Али још увијек је становао у једнособном стану на Ченгић вили. У кући која се од других разликовала по томе што је била окована алуминијумом. И то му је представљало посебан проблем. Он је тај изолациони материјал осјећао као Сахбазин загрљај. Алуминијум је био сибирски изум. Случај је хтио да се у тај стан на крају уселио управо Марко Вешовић и ту живио све до почетка рата. Тако је стварни аутор идеје о руским говнима и америчкој торти стигао на право мјесто. У загрљај сибирског алуминијума.

Прочитајте још:ЊЕГОВА СЛИКА ЈЕ ОБИШЛА СВЕТ: Дечак са трактора – где је и шта ради данас!? (ВИДЕО)ЊУЈОРЧАНИН МЕЂ’ ЧЕТНИЦИМА: Он је бранио Сарајево са војводом Алексићем! (ВИДЕО)

Све што Сидрану није донијела књижевност, остварио је преко кинематографије. Као сарадник на филму „Отац на службеном путу“ добио је стан од општине Центар. Финансијска ситуација му се стабилизовала, па је и живот са Сахбазом постао подношљив. Постали смо комшије, становао је тик крај мојих родитеља у Улици Кате Говорушић. Наши путеви се више нису укрштали. Ни умјетнички, нити људски. Направио сам „Дом за вешање“ и отиснуо се у свијет. Иако сам раније био увјерен да Сарајево никада нећу напустити. Није ми одговарао град у коме сам за увођење телефона морао да зарадим „Златну палму”. Извор: Политика (Емир Кустурица)