Правда

Чак и кад су догађаји кренули по том сценарију, ни кијевске власти, ни њихове западне газде нису се зауставиле. Зато нису потребни додатни докази да актуелни догађаји показују нову стратегију Запада према Русији – стратегију која се у односу на нашу земљу може окарактерисати као принуђивање Русије да прати генералну линију политике САД и њихових партнера која је усмерена на одржавање пројекта униполарног света. Не ради се само о хегемонији Сједињених Држава на међународној арени. Сви видимо и осећамо да је успостављени међународни поредак настао после Другог светског рата престао да буде стабилан и предвидљив и да даје безбедан ток историји. Осећање хаоса у светском развоју појачано је након распада Совјетског Савеза и глобалне кризе 2008. године. Русија је данас једина земља, једина сила која креира своју мисију и која располаже довољним ресурсима за рушење пројекта униполарног света. Ево зашто су догађаји у Украјини послужили само као окидач сукоба Русије и Запада који је одавно сазрео. Мислим да се први пут испољио након говора председника Русије Владимира Путина на конференцији о безбедности у Минхену у фебруару 2007. године. Сада се тај процес развија како у форми политичког сукоба, тако и у форми информативног рата. Највероватније ће се, пре или касније, жестина сукоба смањити па ћемо се са САД и другим земљама Запада на неки начин договорити око Украјине. Ипак, у односима Русије и Запада неће бити потпуног мира. Русија и Запад су се суштински разишли у виђењу садашњости, у прогнозирању и планирању будућности, као и у избору основних циљева и вредности. Данас се могу извући полугодишњи биланси информативног рата поводом Украјине. Остварили смо успех када је реч о подршци руског друштва ставу и политици председника Русије Владимира Путина и генерално руској држави. То прилично убедљиво потврђују истраживања јавног мњења. Оволиког степена консолидације руског друштва није ни близу било, на пример, за време првог чеченског рата. Међутим, ми губимо информативни рат ван граница Русије, у међународним размерама. Овде се не ради о томе да ми свој став саопштимо међународној заједници и светској јавности. Ту ствари добро стоје. Ради се о томе да смо далеко од стратешке победе у информативном рату. Та победа подразумева освајање симпатија значајног дела становника Украјине и земаља Запада. Нисмо успели да свету пошаљемо своју поруку. Тренутно у Русији видимо највиши - за читаву њену историју, још од времена Петра Великог - степен идејне и моралне оскудности. Релативно недавно имали смо Лава Толстоја, Фјодора Достојевског, Фјодора Тјутчева, Николаја Данилевског – мислиоце светског формата. После Октобра 1917, наша земља је постала посредник алтернативног комунистичког пројекта уређења света који је у свету такође наилазио на одзив. Данас још нисмо у стању да кажемо нешто сувисло – ни себи, ни човечанству. Владимир Путин је позвао на интензивније тражење и формисање националне идеје. Међутим, тешко да ће се она у догледној будућности појавити, обзиром да се такве идеје не смишљају, да их рађа сам живот, а у нашим животима се засад ништа не дешава што би већина руског друштва доживела као продор, као уздизање на квалитетно нови ниво развоја. Штавише, имамо најважније – понекад освешћено, а чешће интуитивно - осећање онога шта чини смисао живота. То је управо оно наше руско стремљење органској пуноћи човековог начина живота који не своди на материјално благостање и свакодневни комфор. Таква стремљења и осећања народи Запада су у значајној мери изгубили. Када то кажем, не желим да их увредим или понизим. Они су једноставно, за разлику од Русије, изабрали други пут развоја. Не ради о повратку на идеје и праксу реалног социјализма које је оличавао Совјетски Савез. То време и те реалности заувек су нестали. Али, нису нестали идеали који су увек били блиски Русији и њеном народу. Русија и Запад чине два светска пола. Радјард Киплинг је писао: „Запад је Запад, Исток је Исток, и никад се то двоје неће састати”. Истина, он је писао да се под одређеним условима и то може десити. Да, то се – у случају Русије и Запада - може десити само ако Запад буде спреман на комуникацију и дијалог, разумевање, равноправну и узајамно корисну сарадњу. У овом тренутку - он на то није спреман. То значи да ће информативни рат између Русије и Запада бити озбиљан и дуг. Он неће увек бити оволико суров. Наши односи ће осцилирати од „хладног рата” различитог степена усијања до савремених примера „пражњења” који ретко прелазе у ограничену сарадњу. Али, то ће ипак бити рат. Зато не треба имати илузије. Међутим, бољи је рат идеја, „хладни” рат, него рат армијама, односно „врући” рат.

Погледајте и ово:Чеченски лидер замрзнуо рачуне Обами, Барозу, Ван Ромпеју, Ештоновој и Шулцу!

Пише: Олег ЈУРЈЕВ, члан Зиновјевљевог клуба Извор: Факти.орг