Правда

Слађан Николић (39) живи у Јажинцу недалеко од Штрпца. Преко пријатеља је, каже, упознао 19 година млађу Фиду Нуриши из засеока Рибаре у албанском делу Горе, планинској регији Кукса, на граници са Косовом. Видели су се неколико пута и решили да склопе брак. Обоје кажу да су сада срећни, да им је живот испуњенији, разумеју се одлично. Језик им је сличан, а Фида је научила и нагласак своје нове средине. Почела је да иде у цркву иако је, како сама каже, до пре годину и по дана ишла у џамију у родном селу. „Свидели смо се једно другом, видела је моју кућу, свидео сам се тасту и ташти и живот се наставља. Много је боље у браку и препоручио бих свима који се још нису оженили да то учине што пре", прича Николић за 'Дојче Веле'. „Жене из Албаније су много вредније, раде пољопривреду и послушније су од ових наших овде које више воле да уживају, имају и доста другачији однос према старијима", каже Николић. Његову супругу су, каже, брзо прихватиле комшије из његовог и околних села општине Штрпце. Фида признаје да постоје разлике у животу у родном крају и српској енклави на Косову. Другачији су обичаји и навике, али све у свему сматра да се у новом селу живи лакше и боље. „Из мог краја, највише у село Сушиће, удато је нас 16. Виђам се повремено са њима. Дружимо се. Лепо ме је прихватила свекрва, комшинице ме зову на кафу, оне долазе код нас. За сада ми је јако лепо, имамо доста апарата у кући и научила сам да радим са њима. Верујем да ће тако бити и надаље. Хоћу што пре да заборавим живот и муке у мом родном крају", прича Фида. Понуда и потражња У самом Штрпцу сви знају да њихови суграђани траже невесте из Албаније. Локалне девојке се загонетно смеше. Тврде да нису љубоморне. „Ја заиста не схватам зашто се они жене из Албаније када и овде има доста девојака", каже Јасмина која ради у једном од бутика у Штрпцу. „Истина, овде се девојке удају знатно раније. Момци се из разних разлога нису женили на време, њихове генерације девојака се поудавале па им младе из Албаније добро дођу." Додаје да младе Горанке „побољшавају демографску слику Штрпца те да ће у школама бити више српских ученика". Општина Штрпце има око 12.000 становника и девојке из те општине ретко се удају ван ње. Међутим, оне увек имају већи избор од мушкараца који традиционално наслеђују имања у удаљеним селима. Управо тамо долазе девојке из Албаније, каже Славиша Васиљевић из Штрпца који познаје тематику. „Сушиће је типичан пример за то. У то удаљено и брдовито село многе девојке из осталих делова општине не желе да се удају а оне које долазе из Албаније брзо се адаптирају и због сличног географског терена." Он има и неке дилеме и сумње: „Како ће децу, рођену у тим браковима, прихватити сутра њихови школски другови? Знамо, наиме, какви су односи Срба и Албанаца, нарочито последњих двадесетак година. Хоће ли се то рефлектовати и на ову децу и њихове вршњаке?" Има и оних, попут политиколога Ненада Стојановића, који о овоме мисле на другачији начин. Девојке из Албаније, каже, долазе као последица „економске логике понуде и потражње". Јер, за мушкарце који су дубоко зашли у четврту деценију живота то је „једини начин да се остваре као породични људи". Уз то, критикује Стојановић, породице Горанки и Албанки имају искључиво економски мотив да дају своје ћерке. „Увелико тече 21. век и сматрам да то није пут за решење демографске и популационе слике. Заиста сматрам да је овај процес у ери поштовања и инсистирања на људским правима јако назадан и лош. На тлу Европе у 21. веку је непојмљиво да се ово догађа", каже он за 'Дојче Веле' Наши саговорници нису знали или нису хтели конкретно да говоре о томе ко се бави овим прекограничним проводаџисањем и да ли наплаћује своје услуге. Неки грађани Штрпца уверени су да проводажије добијају и по неколико хиљада евра, док се родбини младе у Албанији дају бројни поклони. Колико је од тога истина, а колико гласина остаће овде неразјашњено. Посла нема „Када би својевољних мешовитих бракова било оволико као што је сада – то би био добар показатељ да се иде у правцу помирења и остављања етничких и религијских стега по страни", прича даље Стојановић. „Међутим, ово је дубок друштвено-економски феномен заснован на најнижим егзистенцијалним потребама. У времену када су све вредносне и етичке стеге пале, остао је само чист материјализам који је дубоко ушао у најважнију институцију на овим просторима – а то је породица. То није у класичном смислу ни политички, а ни национални проблем, али цео процес може имати одређене политичке импликације." Скоро сви саговорници наглашавају да на њихове нове суграђанке нико не гледа као на неку просту радну снагу. Између осталог јер нема толико и да се ради. Они, који се баве пољопривредом, имају машине и углавном те летње радове заврше за двадесетак дана. Стада оваца и говеда одавно овде нема а једна или две фабрике које су радиле до пре две деценије у Штрпцу, одавно нису у функцији. Највећи број људи живи од минималца, пензија из Србије и са Косова, социјалне или помоћи коју овде повремено шаљу бројне хуманитарне организације.

Погледајте и:АЛБАНИЈА: Брачни пар олакшао трезор за шест милиона долараАлбанац пуцао на швајцарску полицију јер је мислио да су Срби!

Извор: Дојче веле