Правда

Операцију су заједнички извели лекари Клинике за општу хирургију Војномедицинске академије, Клинике за грудну хирургију ВМА, Клинике за нефрологију ВМА и Центра за ендокрину хирургију Клиничког центра Србије. Новом методом, која се први пут примењује на овим просторима, избегава се сечење грудног коша, операција је мање инвазивна, свакако мање болна, а пацијенти се знатно брже опорављају, рекао је за „Новости“ пуковник др Миле Игњатовић, специјалиста опште хирургије и члан хируршког тима. - Паратироидне жлезде, којих обично има четири и смештене су иза штитасте жлезде, контролишу ниво калцијума и магнезијума у организму, али када су у хиперфункцији, оне извлаче калцијум из нашег скелета и повећавају његову концентрацију у крви - појашњава др Игњатовић. - Тај калцијум се таложи у бубрезима, доводећи до појаве камена у бубрезима, а с друге стране кости остају без калцијума и долази до остеопорозе. Осим примарне болести, паратироидоза може да се јави и као последица неких хроничних болести, првенствено бубрежних обољења. Иако је ова болест практично без симптома, последице су и те како присутне. Зато је кључно да лекари који раде са пацијентима са остеопенијом, остеопорозом и бубрежним болестима, на време побуде сумњу да ли паратироидне жлезде раде како треба, додаје саговорник „Новости“. - Жлезде, једну или више њих, уклањамо оперативно, али се често деси да операција мора да се понови, јер их не нађемо све из првог пута, а неки пацијенти имају и више од четири паратиреоидне жлезде - каже др Игњатовић. - То се дешава када жлезде буду у грудном кошу, што је отприлике у 10 па и више одсто случајева. До сада смо такве операције радили отварањем грудног коша и тражењем „скривене“ жлезде. То је, нарочито за болеснике који су већ на дијализи, велики захват, са тешким опоравком. Са новом техником, која се зове видеоасистирана торакоскопска паратиреоидектомија, ми ендоскопски, као за лапароскопску хирургију, правимо мале отворе и „видимо“ где су тачно жлезде, а потом их уклањамо без отварања грудног коша. Како наводи др Игњатовић, осим ове, у свету се ради још једна техника минимално инвазивне хирургије за ову врсту операције, али она захтева скупу опрему. Нама се таква улагања, с обзиром на број таквих операција годишње, не исплате, па су искористили искуство и опрему торакалних хирурга. - За пацијенте је ова врста операције неупоредиво комотнија, пацијенти се други дан отпуштају кући - појашњава др Игњатовић - Код класичне операције, морамо да сечемо грудни кош, сече се грудна кост и пацијенти остају најмање 10 дана у болници, а и компликације су чешће. Као примарно обољење, хиперфункција паратироидних жлезда је типична болест жена, нарочито старијих од 50 година. Чак 75 одсто оболелих ове болести су жене. Није ни тако ретка, претпоставља се да у овом моменту готово 2.000 пацијената захтева операцију и вађење жлезда, али највећи број њих није дијагностификован. Зато се др Игњатовић нада да ће се створити услови за едукацију хируршких тимова и у другим хируршким установама у Србији, како би се брже препознавали и лакше лечили случајеви хипертироидозе, и избегле последице на костима и бубрезима које ова болест носи.

ПОСЛЕ ОПЕРАЦИЈЕ Ако се ради о примарном обољењу паратироидних жлезда, најчешће је оболела једна или две, па се хируршки ваде те болесне, а остале се оставе. Када су све оболеле (на пример, код бубрежних болесника), уклањају се све жлезде. Али, један део једне жлезде враћа се у организам - у мишић у врату или на руци, како би пацијент и даље имао контролу калцијума. Такви пацијенти могу сасвим нормално да живе, а ако се деси и да преостала жлезда уђе у хиперпродукцију, и она се хируршки вади.

Извор: Новости