Правда

Исто су учиниле и са Николајевком која се налази између њих. Дописница радија „Комсомолска правда“ јавила је из остављеног Краматорска: - Устаници су потпуно напустили град. Сви утврђени положаји су остављени. Не чује се ни један једини пуцањ. Улице су апсолутно пусте. Ко год је могао, отишао је из града, остали у страху чекају улазак украјинске националне гарде. И браниоци Краматорска су се организовано  повукли према Доњецку. Три сата након напуштања Славјанска почеле су борбе око доњецког међународног аеродрома који држе јаке украјинске снаге. Прво је кренуло гранатирање, али није било јасно – ко кога туче и шта се догађа. Убрзо су се појавила и два украјинска војна авиона која су почела да ракетирају циљеве на земљи. Сат касније појавиле су се непотврђене, али и – недемантоване, претпоставке да су браниоци Славјанска, заједно са локалним снагама ДНР, кренули у напад на аеродром чије би заузимање представљало велики војни успех. Потом се у интернету појавила информација која се приписује министру одбране ДНР Игору Стрелкову, који је и издао наредбу да се даље не бране Славјанск и Краматорск: „Практично смо били привели крају чишћење аеродрома, а онда су се појавили украјински СУ-25. лансирали су четири ракете и нестали. Борба се наставља“. Сасвим природно, већ после напуштања Славјанска се отворило важно питање: шта се догађа, јесу ли устаници у војној дефанзиви која може довести у питање и Доњецку и Луганску републику? Своје виђење ситуације понудио је важан сарадник Стрелкова – Дмитриј Стешин. Ево његових кључних оцена: „Славјанск се нашао у потпуном окружењу. Снабдевање бораца постало права мука. Али, колико да је Игор Иванович (Стрелков) упозоравао да ће Славјанск пасти најкасније до 12. јула, уверен сам да би се и пред Нову годину – када би украјинска национална гарда тада ушла у разорени Славјанск – на њу пуцало из сваког другог подрума. Међутим, у позадини је нешто друго. Украјинци су сваку жељу да јуришају на Славјанск изгубили онда када су наши борци успели да им преотму Семјоновку. Већ тада је Славјанск постао симбол руског пролећа и ушао заувек у историју. Али, одбрана града је имала други циљ. Слвјанск је на себе навукао све борбено способне украјинске јединице и дао време и прилику устаницима Луганска и Доњецка да се мобилишу и организују. Дао је прилику и Мозговом да Украјинцима разломи и копнену и ваздушну границу. Славјанск је помогао да се појави десетак утврђених центара отпора. Браниоци Славјанска су оборили и већину украјинских авиона, хеликоптера и њихових посада. Славјанск је „купио“ време и да југоисток формира своје политичке центре и да их легитимизује. Коначно, у рововима Славјанска су се прекалиле хиљаде наших бораца који су били без икаквог ратног искуства. Већ средином јуна Славјанск је иживео сам себе. Запослио је велике непријатељске снаге, али је његова даља одбрана тражила све већи гарнизон, а ни људски ни материјални ресурси Народне армије Донбаса нису били неограничени. Поврх свега, Игор Иванович – иако формално министар одбране ДНР – није могао да из опкољеног града на прави начин руководи својом армијом. Он јесте имао директну линију са владом Доњецке републике (не знам како је било са врхом Луганске републике), али је то било мало. За право командовање свим одредима. Игору Ивановичу је био потребан оперативни простор и он га је себи минуле ноћи обезбедио. Да подсетим: он је у Славјанск дошао са нешто старих аутомата, а из њега је изашао са колоном оклопне технике. То довољно говори о победи украјинске армије којој је као ратни трофеј припала – мишоловка. И то: мишоловка која није празна!“ Извор: Факти