Правда

У Клиничком центру Србије су се, сплетом околности, у недељу појавила два кадаверична донора срца, а примаоци органа су одмах о томе обавештени. Срце првог од њих спасло је живот Зорану Грубину из Бачке Паланке, а друго због тврдог става Јоила Булатовића, никада није стигло до пацијенткиње која га је чекала. Наиме, породица преминулог мушкарца старог 44 године одлучила је да прво консултује овог “духовника”, а након позива који су обавили из просторија КЦС, лекарима су ипак саопштили да не пристају на донирање органа. - Чинило нам се да ће породица пристати на донирање срца, али након консултација са свештеником, уследило је велико разочарање. Наравно, законско је право породице да не пристане на донацију и ми на то не можемо да утичемо, али смо, с обзиром на ситуацију, ипак очекивали другачију одлуку. Посебно смо разочарани због тога што знамо да СПЦ у начелу подржава донирање органа - каже за “Блиц” кардиолог на Клиници за кардиохирургију Клиничког центра доктор Емилија Несторовић. Докторка наводи да је ово први пут да особље Клиничког центра са сигурношћу зна да је неки свештеник СПЦ или било које дуге цркве, било које религије уопште на овакав начин одвратио породицу од донирања органа. Такав потез је израз верског фундаментализма и супротан је идеалима хришћанства у ком је тело “прах који се враћа земљи” и секундарно је у односу на бесмртну душу, каже верски аналитичар Живица Туцић. - Верници могу и треба да трансплантирају органе, хришћански је давати за ближњега. Савремена хришћанска биоетика то и налаже, а и у самој СПЦ имате, на пример, епископа Лаврентија Трифуновића, који је завештао органе 2011. Овде се очигледно ради о верском фундаментализму - наводи Туцић, који додаје да све главне религије на европском тлу подржавају донирање органа.

Прочитајте још:Русија уводи напредна оружја, авион Т-50 и ракетни систем С-500Умро Владимир Беара!

У Србији има више од 80.000 власника донорских картица, али по оцени докторке Несторовић, завештавање органа и даље мора да се промовише у јавности како би га што већа популација прихватила као хумани чин. - Породица која доживи смрт блиског сродника често не може одмах да размишља несебично. Ипак, није проблем у недостатку хуманости, већ пре свега, у ниском степену образовања, предрасудама, верским тумачењима и обичајима. Може се рећи да донирање најтеже прихватају становници руралних крајева на југу Србије, који и кад се одлуче за донирање органа од преминулог члана породице ретко дају све органе, а најмање пристају на донирање срца и рожњача - наводи Несторовићева. Извор: Блиц