Правда

Међутим, они који виде новац као једини мотив зашто би Србин отишао у рат за помоћ Русима, заборављају колико је руских добровољава долазило на Балкан да помогне својој православној браћи Србима. О учешћу руских добровољаца у ратовима 90-их доста се зна, али традиција доласка добровољаца из Русије у Србију дужа је од 200 година. Ти људи нису долазили као плаћеници већ као хероји који су жлели да помогну православној словенској браћи. Преносимо вам део текста са сајта Српска.ру  o историји руских добровољаца на Балкану: Већ више од 200 година руски добровољци ратују за своју словенску браћу на Балкану. Многи наши читаоци, судећи по њиховим одзивима, желе да више сазнају о руским добровољцима на Балкану. Зашто они и даље по сваку цену одлазе на ту вечиту "територију раздора"? Шта, зар им је мало и својих ратова? Како схватити те смућене душе? Шта их онамо вуче, шта их приморава да ризикују живот у, рекло би се, сасвим туђој земљи?Неко те људе сматра најобичнијим плаћеницима и пустоловима. Истина, неће се баш свако притом замислити зашто су Русе на Балкану одвајкада називали управо добровољцима а не плаћеницима. Врло је велика разлика између та два појма... Још увек је мало оних којима је познато да лепа традиција узајамне помоћи између православних народа Балканског полуострва (Срба, Црногораца, Бугара, Грка, Румуна) и Руса постоји већ преко 200 година. И какве нам је само судбине донела историја, каква имена! Уосталом, идемо редом. Средина XVIII века. Српски устаници, протестујући против јачања муслиманског угњетавања, шире борбу против Турака. Пошто нису у стању да им се одупру, хиљаде српских породица беже у Аустрију у нади да ће им "хришћанска браћа" помоћи. Међутим, однос Аустријанаца према њима мало се разликује од односа Турака. Тада се избеглице пребацују у Русију где су врло топло дочекане. Од Срба је чак образовано неколико коњичких пукова на јужној граници, где постају поуздана препрека против Татара. Многи ће касније постићи изванредне успехе у руској служби. Чувени генерал Милорадовић, херој Отаџбинског рата 1812. године, био је Србин. После пораза у Кримском рату, руски протекторат над балканским хришћанима замењен је "општеевропским". Међутим, европске земље нису мариле за положај истовераца, бринуло их је само једно – да Русија не стекне пређашњи утицај на те земље (како се овде не сетити садашње ситуације на Балкану). Нагло се погоршао положај Бугара и Срба у Босни и Херцеговини. Нарочито је било страшно ропство Бугара: ту је по наредби турског султана насељено до сто хиљада Черкеза и Чечена – придошлица са руског Кавказа. Султан им се тако захваљује за дугогодишњу борбу против Руске империје и ствара "здраву протурску климу". Дошљаци су свирепи и љути због свог пораза у борби против Русије и губитка земаља. Они уништавају села, силују жене, одводе омладину у ропство. У међувремену, у Босни и Херцеговини недела чине одреди Арнаута, Албанаца, спроводећи политику геноцида против Срба-хришћана.

Не долазе пустолови, долазе јунаци

Срби у Босни и Херцеговини дижу 1875. године устанак познат као "Невесињска пушка, а 1876. избија Први српско-турски рат. У Србију стиже искусан руски војсковођа, херој освајања Ташкента и покоравања Средње Азије – генерал Михаил Григорјевич Черњајев. Он стаје на чело српске војске. Његов најближи помоћник постаје чувени руски официр Висарион Комаров, кога је пред крај рата заменио Димитрије Дохтуров. Обојица су потомци хероја Отаџбинског рата, као и многи други који су дошли да ратују – гроф Коновњицин, кнез Чавчавадзе, мајор Мињих, капетан Фермор. Николај Рајевски не само што доводи одред руских добровољаца, већ и доноси у оно доба огроман новац за српску армију – 50 хиљада рубаља. Редовна српска војска као таква и не постоји. У основи је то слабо обучена народна војска. Катастрофално је мало официра. Черњајев сачињава посебан план дејстава против огромне редовне турске војске, по коме словенске војске треба да изведу неочекиван удар на Турке, освоје њихову тврђаву Ниш на граници са Србијом, који затвара пут на Софију, а затим да муњевито продиру у дубину Бугарске ради дизања општег устанка против Турске на Балкану. Проблем помањкања официра покушава да реши њиховим врбовањем у Русији. У српску војску још пре почетка активне фазе рата пристиже најмање 200 официра (док је до августа 1876. године само у Моравској војсци Срба било 2.200 руских добровољаца, од чега око 650 официра и приближно 300 здравствених радника). [gallery columns="2" ids="402235,402236"]

Ту је било и представника царске династије

У априлу 1876. године су против "раје" («стада», «стоке» – тако су Турци називали немуслимане) послате казнене јединице. Ватрени вихор захвата хришћане. Ређају се ужасна зверства: заробљеним Бугарима одрубљују се главе од којих се као у Средњем веку граде читаве куле. Турска не обраћа пажњу на поновљене протесте Русије против истребљења Бугара – та, иза леђа има подршку европских земаља, у првом реду Енглеске и Француске. Србија и Црна Гора више не могу да посматрају обрачунавање са истоверцима и 18. јуна 1876. године објављују Турској рат. То наилази на огроман одјек у руским срцима. Само се у редовима једне од српских војски налази најмање 4.000 добровољаца (према другим подацима – 7.000), међу којима је много војних лица. Чак и представници царске династије Русије крећу да бране браћу-Словене. По неким подацима, Србију тада посећује и сам царевић Александар Романов, будући цар Александар III. Међу руским официрима посебно се истиче гроф Ф. Келер који постаје пуковник српске војске.

Мир постигнут ултиматумом Русије Туркој

Током ратовања велики број руских добровољаца је погинуо у Србији. Код Алексинца гине гроф Рајевски. Рат се не одвија у корист Србије па Русија упућује ултиматум  Турској. Борбена дејства престају.  Део руских добровољаца одлази кући. Од оних који су остали образује се руска дивизија у саставу српске армије, за чијег се начелника штаба именује Келер. Међутим, командант саме дивизије не успева да одржи потребну дисциплину међу руским добровољцима. Келер касније одлучује да се врати у отаџбину. Прочитајте још: Oво су Срби који финансирају одбрану Новорусије!САЗНАЈЕМО: Још једна народна република се одваја од Украјине! Српска команда покушава да задржи Чарњва , надареног официра, наградивши га највишим војним наградама земље. Черњев је октобра 1876. године одликован сребрном и златном медаљом за храброст, официрским орденом Таковског крста. Поново је 1880. године, прикупивши у Русији добровољне прилоге, дошао у Србију да се последњи пут одужи својим бившим саборцима – да подигне скромни споменик палим руским добровољцима. Тај споменик је подигнут на Рујевачком пољу, крај зидина Шуматовачког манастира, где су се до последњег даха борили руски добровољци, преотевши победу надмоћнијој непријатељској ордији. Извор: Правда, Српска.ру