Правда

Милош Богићевић практично је избрисан из српске историје, чак је немогуће пронаћи неку његову фотографију иако је све до почетка Великог рата био један од најугледнијих људи у Србији. Каријера овог изданка славне породице текла је несметано: докторирао је права у Бечу, затим краће време био професор међународног права на Универзитету у Београду, а онда се 1904. године определио за дипломатију. На личну интервенцију краља Петра Карађорђевића 1904. постављен је за секретара посланства у Паризу, а већ три године касније постаје отправник послова Посланства Србије у Берлину. Кад почне Први светски рат, и он буде принуђен да напусти Берлин. Богићевић ће бити пребачен на рад у Каиро. У Египат се упутио с месец дана закашњења, у августу 1914. године, а већ у пролеће 1915. самовољно напушта нашу амбасаду и одлази у Париз, па у Цирих... где на своју руку ради - неуспешно! - на склапању мира између Немачке и Француске. Српска влада показује изузетну трпељивост према дипломати који се одметнуо: иако је тада чиновнику који десет дана неоправдано изостане с посла следовао отказ без права на пензију, Богићевић је пензионисан тек у септембру 1914. године. И нико га не дира ни читаве три године после рата, све до 1921. када је у Народној скупштини на захтев опозиције против њега покренута кривична истрага... од које је тужилац убрзо одустао!

Прочитајте још:Eво шта каже Србин ослобођен из украјинског заробљеништва!Срби све више напуштају Космет…

Разлог за овакву попустљивост, по свему судећи, крио се у чињеници да је Богићевић током свог службовања у Берлину начинио преписе поверљивих дипломатских депеша и докумената којима је у шаци држао краљевску кућу Карађорђевића. Међу њима су били и списи који су указивали на улогу Аустроугарске у припреми Мајског преврата 1903. године, у којем је убијен краљ Александар Обреновић , и на престо доведен и Карађорђевићи. Милош Богићевић је после рата написао неколико књига у којима је објавио преписку између царске Русије и Краљевине Србије, а из које је било видљиво да су се обе ове државе спремале за рат. Такође је оптуживао владу Николе Пашића за припрему Сарајевског атентата... Био је имућан човек, и на немачку страну свакако није прешао због новца, мада је извесно да је Немачка финансирала објављивање његових књига. Разлоге за његову издају требало би тражити у фанатичној мржњи према Николи Пашићу, и његовој Радикалној странци која је водила русофилску политику... затим у незадовољеној амбицији и манији величине, с којом се упустио у посредовање између Немачке и Француске. У пролеће 1938. нашој амбасади у Берлину поднео је захтев за повратак. Сматра се да је то учинио по Хитлеровом налогу, који је у Београду хтео да га постави на високу дужност. Месец дана касније убијен је у тоалету једног берлинског хотела. Убице нису откривене. Извор: Блиц