Правда

Aли овако сервиран „шведски сто” не може донети неку дугорочнију корист ДС-у јер се нуде две различите и тешко спојиве политике. Међусобно противречне политике мотивисане су, сматрају аналитичари, маркетингом, а треба да омогуће останак ДС-а на власти у Војводини, али и да задовоље „остатак Србије”. Политику „српске Србије”, не баш најјасније дефинисану, промовисао је, пре десетак дана, лидер демократа Бојан Пајтић у ауторском тексту под насловом „Десет теза о Србији” на страницама „Политике”. Уз анализу и сабирање грешака у протеклих 210 година наше историје, Пајтић је казао да „неће бити ни европске ни евроазијске  Србије ако прво не изградимо српску Србију” и навео да ДС треба да уједини „нацију и демократију”. „Да преведемо повампирену аутократију у истински демократски поредак – то је српска Србија”, објаснио је Пајтић. Откако је изабран за новог лидера странке, од Пајтића се очекивало да јасно саопшти како ће, с којим програмом, слабу и унутрашњим фракцијским борбама опхрвану Демократску странку подићи и учинити је јаком и грађанима привлачном алтернативом. Поменути ауторски текст био је практично прва „објава намера”. Садржај његових „теза” изненадио је, судећи по реакцијама, и функционере ДС-а и јавност. Функционери ДС-а су углавном ћутали, а политичари, аналитичари, представници НВО били су запањени што је један такав Европејац, каквим се Пајтић увек представљао, направио невероватан заокрет и отишао у национализам.

Прочитајте још: Исламска држава жели цео Балкан!

Сви коментатори Пајтићевих „теза”, без обзира на међусобне разлике, оценили су да је његов, како су тумачили, искорак у национализам маркетиншки потез који би требало да ДС-у прибави „патриотске гласове” и сви су се сложили да је начин који је за то изабрао такорећи залудан посао. После толико година власти и непрекидног понављања мантре о Европи која нема алтернативу, европским стандардима који овде морају бити уведени, силних закона које је парламент усвајао као на траци, благо речено, Пајтићеви наводи у „тезама” о законима које напредњаци доносе звуче крајње неумесно. Пајтић каже како „држава која је средином четрнаестог века имала Душанов законик данас беспоговорно преписује и на брзину усваја туђе законе”, а демократе су, у журби преводећи туђе акте, усвојиле и закон у коме се каже да је у Србији „забрањен апартхејд”! У заносу објашњавања своје нове политике, Пајтић је сметнуо с ума коалиционе партнере у Војводини, а они нису крили да су потпуно згранути његовим „тезама”. Чим су се они згранули, Покрајински одбор ДС-а изашао је са својим „Принципима за Војводину”. У овом документу се подржава залагање за промену Устава Србије да би се уредио положај Војводине и наводи да се ДС залаже за успостављање полицијске управе за Војводину, пореске управе, статистичког завода Војводине... Принципи су одушевили ЛСВ Ненада Чанка, који је срочио саопштење у коме је наведено: „ЛСВ сматра да су војвођанске крње демократе у свом програму за Војводину преписали идеје и програм ЛСВ-а. Збуњује реченица да се ДС нада да ће ЛСВ прихватити њихове програмске циљеве. Тај детаљ оставља утисак да је посреди покушај да се сада ЛСВ убеђује да треба да прихвати свој програм и све оно на чему годинама инсистира.” ЛСВ можда јесте „збуњен”, али тешко да су ова два потпуно контрадикторна писмена ДС-а, објављена за непуних десет дана, икога у овој држави збунила. Хоће ли она помоћи ДС-у да дође до гласова у „остатку Србије”, када за четири године буду избори, али и да сада задржи власт у Војводини? Тешко. Ђорђе Вукадиновић, уредник „Нове српске политичке мисли”, каже да су „тезе” и „принципи” маркетиншки потез намењен различитој публици, оној у Војводини и оној у „остатку Србије”: „Може се рећи да су ’принципи’ мање намењени Војводини, а више потенцијалним коалиционим партнерима у циљу опстанка покрајинске власти. То су две тешко спојиве политике, а једина нада ДС-у јесте то што је СНС победио на изборима промовишући шизоидну политику. Разлика између ДС-а и СНС-а је у томе што је СНС имао једну причу за Србију, другу за ЕУ, а ДС-у је теже, јер има једну причу за Војводину, а другу за остатак Србије. Мотив ДС-а је огољенији. ДС је при том и опозициона странка, а власт има и интерес и могућност и ресурсе да раскринка њене мотиве.” Вукадиновић, како каже, не мисли да оваква политика може ДС-у да донесе неку дугорочнију корист и додаје: „Доноси јој тренутну политичку динамику и медијску пажњу.” Шта се оваквом политиком може постићи, Вукадиновић није сигуран, али му, како каже, она не изгледа перспективно. Он, ипак, закључује: „Код нас су противречне поруке и конфузна политика заштитни знак не само страначке политике већ и државне. И наша власт често шаље противречне поруке бирачима и Западу и Истоку, тако да би их ја ту политику назвао ’док иде, иде’, или ’ако прође, прође’. То је отприлике начин на који наши политичари воде политику, тако да се и ова политика ДС-а у то уклапа.”