Правда

Према мом мишљењу ово је знак да присуствујемо почетку краја ЕУ, барем оне ЕУ какву смо знали (или смо је замишљали) до сада.Јер када нека групација крене да се понаша тако да руши основе на којима почива (а слобода тржишта и предузетништва су темељи ЕУ) онда је то сигуран знак да је тој групацији дошао крај. Но, да за тренутак оставимо ЕУ и окренемо се ситуацији у Србији. На демарш наш државни врх одговорио је позитивно, односно држава се обавезала да неће подстицати извоз из Србије у Русију. Свакако би се дало дискутовати о оваквој одлуци државног врха, али тежиште проблема није на овој у основи лошој одлуци, већ на чињеници да Србија у овом моменту и нема механизме којима би могла да помогне привреди да искористи прилику која се отворила. Хајде да анализирамо шта је то потребно да би се освојило неко тржиште. За почетак мора се имати вишак производа и онда се он пласира на страна тржишта. Србија данас има ниво индустријске производње негде педесет процената од оне коју смо имали 1989. године. Такође, после готово деценију и по транзиције кроз које су нас водиле све постпетооктобарске владе водећи нас из реформе у реформу, Србија није успела да постигне ни ниво производње из 1998. године, а подсећања ради то је била година санкција и практично предратног стања. Пољопривредна производња која би могла да нам буде извозни адут је такође подбацила ове године, што због временских услова што због деценијског немара. Подсећања ради, Србија данас има сточни фонд на нивоу 1910. године, а ниво приноса по хектару је нижи неголи што су га наши паори имали пре четврт века. Датако кажем и то је нама наша транзиција дала. Дакле, пре свега Србијанема вишак производа који може да извезе и да би уопште могли и да размишљамо о освајању било ког тржишта ми прво треба да се позабавимо тиме да коначно као друштво и држава почнемо да производимо нешто.

Прочитајте још: Старац Пајсије Светогорац: Истанбул ће бити враћен Грчкој!

Друга важна ствар која се мора имати уколико се жели повећање извоза јесу развојна банка и фондови који подстичу привреду. Србија данас практично не контролише финансијски систем јер на нашем тржишту послују само стране (комерцијалне) банке, а оне нису превише заинтересоване за кредитирање стратешких развојних пројеката, већ своје пословање махом заснивају на кредитима за масовну употребу („лаки кеш”). Стога је неопходно да се под хитно оснује Развојна банка Србије која би била у државном власништву и преко које би се субвенционисаним кредитима циљано помагало привредној и пољопривредној производњи. Трећа ствар која је важна за подстицање извоза јесте подизање курса евра. Наиме, Србија већ годинама одржава курс евра вештачки на ниском нивоу и тиме са једне стране троши девизне резерве, док са друге веома неповољно утиче на домаћу производњу. Дакле, немој да лажемо себе, Србија тренутно нема никакве могућности да повећа извоз било где. Оно што Србија данас може и мора да уради јесте то да никако не уведе санкције Русији, али и да још одлучније крене у билатералне договоре са појединачним државама ЕУ. Очигледно је да европски народи све више увиђају погубност бриселског концепта ЕУ и да желе да се редефинишу односи на тлу Европе. И у суштини, наша највећа шанса као народа и државе је у томе да будемо део новог договора на тлу Европе. Обриси тог договора су се најбоље видели у односу Аустрије, Мађарске, Италије и Словеније по питању „Јужног тока”, где су све ове државе веома јасно ставиле до знања да нипокоју цену неће одустати од тог пројекта. Извор: Политика (Мирослав Паровић)