Правда

Ако је разумљиво да је Куста постао громобран за повремене реторичке муње и громове које му се упућују из Сарајева од оних који се никако не мире што је двоструки добитник Златне палме у Кану, који је живео са женом у Шеноиној улици која удара на најчувенију сластичарну Оломан изабрао српску страну, нешто је мање логично да ренесансни творац Андрићграда привлачи на себе поруке мржње од политичких наследника једних од креатора ратних ужаса у Босни почетком деведесетих година. Готово да је у тишини промакла вест како је на фејсбук профилу омладине СДС-а Вишеград, Емиру Кустурици упућена честитка за недавни муслимански празник бајрам. Ако су се у Босни и Републици Српској усковитлале страсти уочи општих избора, чији исход може судбински да промени судбину и Сарајева и Бањалуке, да ли су скојевци СДС-а, странке коју је некада водио Радован Караџић, могли себи да дозволе улазак у мистичне зоне андрићевског тамног вилајета, где се пребројавају крвна зрнца Емира који је постао Немања? Да ли је младост СДС-а желела да поручи Емиру да „балија увек остаје балија”, како је то говорио и чинио, на нашу велику жалост и на нашу срамоту, један од највећих српских ратних злочинаца Милан Лукић, вођа паравојних Белих орлова или Осветника. Судско веће Хашког трибунала осудило је Милана Лукића на доживотну робију због серије злочина почињених над Бошњацима у Вишеграду и околини, током рата у Босни и Херцеговини, од 1992. до 1994. године. Тада је, као и сада, Вишеградом градом, управљао СДС, али је тешко поверовати да се у мутним политичким предизборним работама, две деценије касније, дозивају старе утваре на светлост дана. Иако је руководство СДС-а, такође у тишини, захтевало да се бајрамска честитка Кусти избрише са фејсбук странице, а стари костури врате у орман, те да се скандалозно проверавање Емирових верских осећања објасни клиначким зезањем, таква порука, чак и у политичкој кампањи, представља прворазредни скандал. Мање политички, а много више морални! Јелена Дабарчић, саветница за медије лидера СДС-а Младена Босића, тврди да „први пут чује за тако нешто”, ма колико да је у то тешко поверовати. На питање ли је згранута вешћу о бајрамској честитки адресираној на Андрићград, каже једино да она то „никад не би учинила”.

Прочитајте још:

ДНР: Урајинске јединице у окружењу се предају, прва група изашла из окружења

Kомандир украјинског батаљона „Донбас“ : Издали су нас политичари и војни врх

Али госпођа Дабарчић не скрива да вишеградски СДС не трпи Кустурицу због подршке председника РС Милорада Додика. – Локалне власти у Вишеграду само траже јавност трошења средстава за подизање Андрићграда. Иначе нетрпељивост локалних власти, који су из СДС-а, и Кустуричиних људи траје од почетка градње – прича Босићева саветница. Андрић би се свакако цинично насмејао ирационализму, конфесионалним анимозитетима али и невероватним политичким савезништвима који се склапају у босанској касаби. У земљи која ври емоционалним ерупцијама, некадашњи противник рата у Босни Милорад Додик, подстакнут од Американаца да проведе мировну политику након крвавог грађанског рата, током времена, од својих твораца добија све више обрисе политичког страшила, потом фактора нестабилности у региону, и коначно, својеврсног „болан Ладена српске политике”. Али, баш такав Миле Додик постао је пријатељ Емира Кустурице, а потом и савезник славног редитеља који је изумео маркесовску временску машину којом путује кроз историју и истражује црне рупе националне подсвести, у нади да ће пронаћи решење, открити тајну шифру српске судбине и коначно, као форензичар наших националних победа, митова и заблуда, донети доказе због којих смо овакви какви смо. На другој страни, прагматични интереси СДС-а тренутно се поклапају са интересима централиста Бакира Изетбеговића у Босни, Запада и такозваних другосрбијанаца који Кусти такође не могу да опросте што је изабрао страну. И хајде да је само то, него још и прави надреалне енклаве посвећене, гле чуда – Иви Андрићу. Уместо да то чини, рецимо, Јелени Карлеуши. Зато је Андрићград под повременом опсадом, као средњовековна тврђава насред пута. Недавно га је напала Лина Музур, рођена 1980. године у Сарајеву, која за „Франкфуртер алгемајне цајтунг” пише да се у близини места где је подигнут мост, тамо где ћуприја стоји над Дрином од 16. века, повезујући Исток и Запад, догодио један од најстравичнијих злочина у новијој историји и да су стотине муслиманских цивила погубљене и бачене у реку. Више од осам година Лина Музур ради у издавачкој кући Ханзер и стално напредује. Матурирала је у Прагу а енглеску литературу и филозофију студирала је у Бамбергу, те у свим језицима има јасан поглед на то шта се дешава с друге стране прозора, док се сви други изгубе са састанка, пише њена менторка. Поглед тридесетчетворогодишње Сарајке, са њене стране прозора, види Андрићград као српски Дизниленд на крвавом тлу, а Кусту као окрутног Абид Агу који становнике приморава на изградњу моста кроз принудни рад, страхујући да у том послу не разочара великог везира. Диоптрија младих есдеесоваца је слична, с тим да они мање пажње поклањају метафорама о злочинима и Аги који изазива језу свих мештана, али се, ето, можда и нехотице, придружују стереотипним ватреним куглама које се испаљују на бедеме Кустуричиног утврђења. Британски „Фајненшел тајмс”, међутим, наводи да је Андрићград Кустуричин лични омаж Иви Андрићу чије је познато дело „На Дрини ћуприја” предивно написана историја судбинских промена Вишеграда у распону више од четири века, обухватајући страну окупацију, верски сукоб, рат, револуцију и љубав. У тексту се наводи да прослављени српски режисер Емир Кустурица, али и многи други, роман описују као ремек дело, које је надахнуло све његове пројекте и обликовало гледишта о прошлости БиХ. Али, колико прошлости има Босна? Када је за „Политику” Билал Мемишевић, вођа Исламске заједнице у Вишеграду, рекао да на простору данашњег Андрићграда у Вишеграду нису почињени никакви злочини током рата од 1992. до 1995. године, он није негирао да је било злочина у Вишеграду. Да, било је и били су језиви! Некадашњи председник Скупштине општине Вишеград, коју је водио као кадар Странке демократске акције (СДА), данас је председник Меџлиса Исламске заједнице Вишеграда и потпредседник Ријасета Исламске заједнице Босне и Херцеговине. Ако је он категоричан када истиче да злочина није било на месту на којем је подигнут Андрићград, коме треба веровати? Њему или Лини Музур? Моника Белучи нема такве дилеме, док снима кадрове нове Кустуричине ратне мелодраме „На млечном путу”. Холивудске звезде не одбијају Кустуричин позив. Тако је то са глумцима. Од историје, они знају за Кустине Златне палме и венецијанског Златног лава. Александар Апостоловски Извор: Политика