Правда

Многи говоре о војним подвизима својим потомцима - синовима, унуцима. Може се претпоставити колико је тешко поверовати у то да је нечији отац, док је био још сасвим мали, док је био дете заправо био војник. О томе за Глас Русије говори син Момчила Гаврића, Бранислав: Преносимо текст у целости: - Ја као дете од девет година кад сам ишао у трећи разред основне школе на полугодишту сам имао слабе оцене. Мени је отац тада рекао: „Е, мој синко, ја сам у твојим годинама ратовао, а ти доносиш слабе оцене. Имао сам чин првог каплара, па онда сам имао чин поднаредника, па сам препешачио, синко, целу Албанију“. Ја у то нисам могао да верујем не знајући да отац прича истину. Ја сам мислио да нешто није у реду са мојим оцем, јер ја осам година да имам пушке, да имам бомбе, да ратујем директно са војском, то је за мене било неприхватљиво. 1964. године потпуковник Чирић је писао своје мемоаре. Он је тада преко „Политике“ тражио да ли неко зна нешто о поднареднику Момчилу Гаврићу. Тада је мој брат отишао код оца и рекао: „Тата, траже тебе преко „Политике“. Буди добар па се јави“. Тада смо сви ми сазнали да је све што тата говорио истина. После 50 година они су се срели. Он га је тражио за време Првог светског рата, за време Другог Светског рата. Тај потпуковник Чирић му је дао Албанску споменицу, војну књижицу, сва одликовања које је он добио. Тада смо сви ми, и ја, и мој брат, и мајка сазнали да је отац говорио истину. И то је било велико славље за нас. Тада смо још више заволели оца јер смо сазнали да је он све што говорио нама била права истина. По окончању рата Момчило Гаврић је још дуго на својим плећима носио терет живота. И Бранислав о томе говори без суза: - Када је он дошао да служи војни рок он је рекао да је био борац у Првом Светском рату, што му нису веровали јер никакав документ није имао. Па су га штовише прогласили да он избегава служење војног рока. И он је био осуђен три месеца у Славонском Броду за избегавање служења војног рока. То је некако прегрмео. Дошао је Други Светски рат. Опет су га мобилисали. Кад су га послали у Пљевље тамо је доживео дебакл Српске Војске, пропаст артиљеријског пука. Кад је видео све то, ту су их Немци заробили па су их оградили неком жицом и требало је да негде биду депортовани. Мој отац је успео да пробије жице и да се побегне. Ноћи је путовао, а даном се крио све док није дошао до Београда. 1944. године, кад је био ослобођен Београд, упала је једна партизанска јединица и њега су оптужили да је он сарађивао са непријатељем. Изведен је био испред стрељачког строја. Један од радника који је знао ко је Момчило Гаврић видео је једнога мајора и рекао му је да је Момчило Гаврић учесник Првог Светског рата и да никада није сарађивао са непријатељем. И тада га је тај мајор спасио, извео га је из строја, и мој отац је остао да живи. То је трајало све до 1947. године. Тада су код њега дошли омладинци Народног Фронта и тражили су добовољни прилог за браћу Албанце. Он је рекао да му Албанци никад нису били браћа јер је он прошао кроз Албанију и видео је како су се они понашали према Српској војсци. Они су га ухапсили. То је трајало до Информбироа. Када је Информбиро ступио на снагу тада су га пустили из затвора. Мој отац није хтео ни да говори ни да прича ништа. Само је ћутао. То је судбина мог оца, таква каква јесте. Постоји мишљење да деца рата брже сазревају. Бранислав Гаврић је са овим мишљењем потпуно сагласан: - Иако је он био мало дете он је престао да буде дете јер није имао окружења деце већ само велике борце. Једног дана кад је војвода Мишић вршио смотру видео је мог оца, онако мало дете. Питао је мајора: „Шта тражи то дете ту?“ Он је рекао да је то борац, да је прешао Албанију, да је учесник Колубарске битке, Церске битке. Кад је то војвода чуо он је наредио мајору да се мој отац унапреди у чин поднаредника. Тако је са 10'11 година постао најмлађи подофицир свих армија у Првом Светском рату. Прво да вам кажем да сам поносан да сам његов син. А друго могу да вам кажем да је био стравично правичан. Код њега ништа није могло да прође некажњено ако сте нешто скривили. Више психолошки нас је кажњавао. Ако погрешим нешто он каже: „Немој да се мени обраћаш, ти за мене не постојиш“. То је био већи ударац него ако вам удари шамар. И увек је говорио: „Синко, запамти једну ствар у животу. Никад немој учинити некоме шта не би желео да неко учини теби“. То ми је заувек остало урезано и у срцу, и у мозгу, и у глави, и у свему. Момчило Гаврић је умро 1993. године. Поводом 100 година од почетка Првог светског рата ових дана у Бањи Ковиљачи је била одржана премијера документарног филма „Рапорт каплара Момчила Гаврића“, у продукцији Радио телевизије Београд. Како је прошла презентација филма? - Могу да вам кажем да је било веома лепо иако је мало омела киша, јер је то било на отвореном простору. Сад мог оца све више величају, сви проналазе. И то је све највише захваљујући генералу Милисаву Секулићу који је све то доказао архивски. Он је из црквених, војних и градских архива покупио документе и сложио је велики мозаик историје о моме оцу. И ја сам му захвалан до неба. Управо оваквог ће Бранислав Гаврић памитити свог оца- најмлађег каплара Првог светског рата Момчила Гаврића. Григориј Соколов, Извор: Глас Русије