Правда

У члану 24 важећег Устава, стоји "Људски живот је неприкосновен. У Републици Србији нема смртне казне“. Србија је обавезана међународним конвенцијама које забрањују смртну казну: Други факултативни протокол уз Међународни пакт о грађанским и политичким правима и Протоколи бр. 6 и 13 уз Европску конвенцију о људским правима. Последња смртна казна у Србији извршена је 14. фебруара 1992. године над Јоханом Дроздеком, због свирепог убиства шестогодишње девојчице. Он је окончао живот у 34. години, пред стрељачким водом полиције у сомборском Окружном затвору. Тим чином окончано је извршење најтежих казни у Србији, иако је на листи за стрељање било још 20 осуђеника, којима је смртна казна преиначена на 40 година затвора. Министар правде, Никола Селаковић, поводом Тијанине смрти, изјавио је да наша земља мора да поштује забрану увођења ове казне.

Повезано:Тијанин отац: Медији су нас уцењивалиДа није ухваћен, сурчински касапин би постао српски Џек Трбосек

"Некада се за оваква кривична дела изрицала смртна казна, али као и све друге европске државе морали смо да је избришемо из нашег кривичног законика. Ми као члан Савате Европе морамо да поштујемо европску повељу која забрањује смртну казну", рекао је Селаковић. Међутим, све се тада завршило само на питању, без икаквог конкретног захтева. На Фејсбуку се данас појавила група "Смртна казна за убицу Тијане Јурић", коју подржава више од 100.000 људи, и то за мање до једног дана њеног постојања.

После 1959. године, поступак стрељања је донекле стандардизован и остао је мање-више непромењен до краја. Смртне казне се извршавају по правилу на отвореном простору изван насеља, у зору. Стрељачки вод је чинило осам или више полицајаца, од којих је половина добијала пушке с бојевом муницијом, а половина са ћорцима. Расподела пушака се вршила тако да се не зна ко има какву муницију, тако да је, бар у теорији, сваки поједини полицајац могао да мисли да није баш он испалио бојев метак – у пракси су, наравно, они то знали, јер сваки искусан стрелац зна, по трзају пушке и диму, да ли је испалио ћорак. Понекад су стрељања вршена у затвореном простору, обично затворском подруму, што се правдало потребама безбедности. Од 1961. године, суд добија све важнију улогу у поступку извршења смртне казне, да би од 1970-их суд у целости управљао поступком, а полиција је само стављала на располагање стрељачки вод. Власти су сахрањивале тела погубљених у тајности, обично у необележен гроб на локалном гробљу. После 1971. године, родбина је обавештавана о месту сахране и допуштано јој је да гроб обележи и стара се о њему.

Извор: Курир