БЕОГРАД - За дечака Хариса, ког су осамдесетих година пронашли босански ловци међу вуковима, и његову необичну судбину мало ко би знао да се Вук Ршумовић није појавио на Венецијанском фестивалу са филмом „Ничије дете“. Данас је Пућкетова судбина, како су га звали београдски домци, званично непозната. Незванично, погинуо је у рату деведесетих, не зна се на чијој страни. Није имао више од 17-18.
Сцена из филма "Ничије дете" (принтскрин Јутјуб)
- Био је то крупан плавушан, плавих окица, са веома дугачким рукама, стално слинав. Социјални радници су га довели у априлу или мају 1988, са причом да су га нашли ловци на тромеђи Босне, Србије и Црне Горе, у вучијој јазбини. Не знамо колико је био стар. Ценили смо 10-12 година - сећа се Драган Роловић, данас директор Завода за васпитање деце и омладине Београд, пишу Новости. У оно време био је млад васпитач, који је радио ту тек годину дана. Иста установа тада се звала Централно прихватилиште за децу и омладину. Ту су довођени малишани из целе бивше Југославије. Гро деце стизао је због ситних кривичних дела, обијања трафика и џепарења. Неки су остајали и по 10 година. - Није говорио, испуштао је звуке налик режању и крештању. Пошто је врло брзо напредовао и научио да говори закључили смо да је у раном детињству ипак био у контакту са људима. По свему је упадао у очи, а деца као деца - мета си ако се разликујеш. Наравно, онолико колико им то дозволиш. Он, међутим, није био жртва задиркивања. Није дао на себе. У почетку су од њега чак зазирали иако није био најјачи. А онда су га заволели и поштовали - прича Роловић. За њега се посебно везао најснажнији дечак у групи, Жика, и Пућке је био под његовом заштитом. Овај га је научио да намешта кревет, користи метлу и лопату, опходи се према другима, поштује домска правила. Дечак се веома мало кретао. Углавном седне или чучне у дворишту, склопи руке око колена и посматра. Јео је као да штити храну, са обе руке обавијене око тањира. У почетку је избегавао кувано. Деца су га виђала како код бурета с помијама иза зграде тражи кости са остацима сировог меса. Ако му неко приђе у трпезарији отпозади или га додирне с леђа, испуштао је чудне звуке. - Кад хода дешавало се да падне, па смо мислили да има поремећај центра за равнотежу. Послат је на испитивање у болницу, да би сестра видела да стоји сасвим нормално. Онда се испоставило да не уме да хода у ципелама - каже васпитач. Сећа се и да се, кад је први пут видео ТВ, уплашио толико да су га једва за ноге извукли испод кревета. Обожавао је кликере и био је у стању по два сата да их загледа на сунцу. Није умео да игра јер није имао добру координацију покрета. Али, кад му је кликер упао у ве-це шољу, разбио ју је да га нађе. - Имао је посебан однос према животињама. Сећам се једном, била је недеља и ја сам дежурао кад је у двориште улетео ротвајлер. Већина деце није била ту, већ у граду, али они који јесу побегли су у зграду. Одједном се појавио Пућке из шетње. Пришао је и чучнуо. Ротвајлер се залетео ка њему. Не знам да ли му је малишан нешто шапнуо, тек ротвајлер се толико умирио да га је дечак за огрлицу, мирног као пудлицу, довео до директорове канцеларије, где смо га везали. Сутрадан смо нестанак пса огласили преко Студија Б и убрзо се појавио власник - са смешком ће Роловић. Кад је почео рат, остале југословенске републике почеле су да повлаче своју децу. Одлазак је тешко пао и Пућкету, и домцима, и васпитачима. Плакали су буквално сви. - Када радите са оваквом децом, пуно емоција инвестирате у њих јер је њима то и потребно. Кад год да дође, за годину или 10, растанак је дошао прерано и за све нас је јако болан. Долазе нам јако оштећена, ускраћена и занемарена деца, и нормално је да се за њих толико вежемо. Понекад више времена проводимо са њима него са сопственом децом. Ја сам одрастао у близини дома. У овом дворишту сам играо фудбал и кошарку, дружио се с домцима. Никада ми није пало на памет да ћу ту једног дана радити, а камоли да ћу провести 27 година - наставља Роловић, и додаје да дечак одрастао у вучијој јазбини није једино „дивље дете“ које се затекло у овој вождовачкој установи. Када је Роловић дошао у Централно прихватилиште, имао је 25 година. Неки домци су у то време имали 17-18. Васпитачи преко 50. Свака његова иновација наилазила је на неодобравање „старе гарде“. У време када су видео-рикордери били реткост, донео је један и неколико касета. Клинци су се одушевили. Исти филм гледали су по пет пута. Врата за промене, по Роловићевим речима, отворила је некадашња директорка Драгана Недељковић. Од тада се променила слика дома, у ком сада има много више младих васпитача и волонтера. Филм "Ничије дете" на фестивалу у Венецији Извор: Вечерње новости
Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.Донације можете уплатити путем следећих линкова:
ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.