Правда

Бебе, мала деца, пубертетлије уз родитеље, баке, деке заједно у групама чинили су бујице људи – 1.600.000 учесника, по првим проценама, преплавило је улице Барселоне да би у 17 часова, сви заједно, оформили латинично слово „В”, које симболизује оно за чим теже: Visca, votar, victoria, valores (Живели, гласање, победа, вредности). Каталонци нису трибално друштво и исто тако нису склони ексцесима ни у ком смислу. Самим тим, оно што је падало у очи јесте како једна тако масовна манифестација одише пре свега редом и умереношћу, што представља главне одлике каталонског карактера уопште. Организација и одсуство патоса били су на завидном нивоу и прошле године, када се ланац од скоро два милиона људи који су се држали за руке тражећи независност протезао дуж 400 километара, од јужне (Валенсија) до северне границе (Француска) ове аутономне покрајине Шпаније, наводи Политика.

Прочитајте још: Линдзи: Независна Шкотска може запалити Балкан!

Овог 11. септембра многи Каталонци су оставили јасну поруку коју шпанска централна власт неће моћи тек тако да игнорише, без обзира на ставове, изнутра и споља, да ли каталонским грађанима треба дати право да гласају о томе да ли желе да се отцепе. Премијер Шпаније Маријано Рахој, за кога се не би баш могло рећи да улива поверење за бољи живот земљи која се све више суновраћује у кризу на разним пољима, дао је изјаву да „сада пре свега треба бити великодушан” и не баш спретно посегнуо за метафором пресађивања органа: „Једном Мадриђанину може се пресадити срце једног Андалужанина и једном Каталонцу једног грађанина Галиције.” Чињеница је да у Шпанији постоје разни национализми, а Каталонци се жале на шпански као најагресивнији, иако би се то пре свега могло назвати централизмом. Имала сам и сама прилике да осетим једном приликом у Мадриду, када сам телефоном водила службени разговор на каталонском са колегиницом из Барселоне, како су моје мадридске колеге наједном почеле да ме гледају са мањим симпатијама, пише Политика. Једанаести септембар, који се слави као каталонски национални празник, обележава заправо дан када је 1714. Каталонија изгубила своју аутономију. Након 11. септембра 2014. постоји ипак нешто са чиме се сада сви слажу: с једне стране, каталонски премијер Артур Мас мора сазвати референдум за наредни 9. новембар, а премијер Шпаније Рахој, с друге стране, мора тај референдум забранити, јер то није уставно. Ипак, након масовног каталонског протеста протеклог четвртка, који претендује да буде забележен у историји Европе као најбројнија грађанска манифестација тог типа, политичари не могу да покушају да одрже статус кво. „Ако се једна реалност игнорише, она ће се, пре или касније, осветити”, говоре многи каталонски аналитичари ’дан после’. Међу обичним људима углавном влада еуфорија, у мери у којој то Каталонци себи допуштају – без срче до колена већ мирно и достојанствено. Има наравно и многих који сведоче да се осећају као „сирочићи” у једној Каталонији која жели да изађе из Шпаније, земље у чији интегритет верују као у једину могућу реалност, пре свега јер су њихови преци дошли овде трбухом за крухом средином 20. века, када је ова аутономна покрајина била најразвијенија и економски најперспективнија. Каталонци су се увек бусали у груди да су вреднији и мање склони корупцији од осталих Шпанаца. Ланац корупције који је почео да се разоткрива овог лета у оквиру породичног клана Ђорди Пужола, бившег премијера Каталоније који је важио за неприкосновеног оца модерне каталонске нације, свакако је пољуљао жељу за отцепљењем међу многима. Какав би исход био ако дође до гласања, исто тако је неизвесно. Али, чињеница је да су у Барселони обични грађани показали да неће одустати од борбе за промене, јер више нису спремни да трпе корупцију, несигурност, неједнакост, лошу политику и остале „болести” чији узрок везују пре свега за мадридску власт. Да би се све променило набоље једноставно тиме што би Каталонија престала да зависи од Шпаније – илузија је у коју ипак није лако поверовати. Пате појединци а не народи Међу угледним Каталонцима који ипак нису дошли на прекјучерашње масовне протесте јесте и Рамон Бајес, угледни психолог и професор емеритус Универзитета Аутонома у Барселони. У разговору за „Политику” он објашњава зашто прексиноћ није био на улицама Барселоне: „Нисам ишао на ’В’ иако сам и по оцу и по мајци Каталонац и каталонски језик се увек говорио у кући. Ови протести били су пре свега акт разоноде и пацифизма, који је показао да један приличан број грађана Каталоније сматра да чини део једне заједничке целине која има сопствене карактеристике. Ја, пак, не верујем да постоје народи, нације или земље који пате или захтевају, већ да увек пате или се радују, живе или умиру пре свега појединци који чине део тих заједница.”