Дуго најављивани („великогоспојински”) берлински сусрет балканских лидера са Ангелом Меркел прошао је са много помпе али без опипљивог резултата. Сем ако под резултатом не подразумевамо спискове жеља, пројеката и молби које су гости презентовали немачкој канцеларки. Штавише, остало је прилично нејасно зашто су се уопште и окупљали – осим ако циљ није био управо сам долазак као демонстрација немачке нове политичке самосвести и пораслог утицаја. Изгледа да и Немачка жели да има своје мало царство, односно, свој мали „балкански комонвелт”, на коме се понаша и осећа као велесила и чије поглавице повремено стижу у Берлин на поклоњење. Украјинска криза деловала је као згодна прилика да Немачка додатно манифестује своју моћ и геополитичку самосталност у троуглу Вашингтон – Берлин – Москва (играјући мало на карту „специјалних веза” са Русијом, а мало наступајући у тандему са Вашингтоном, као добар и „лош” полицајац према Москви). Али свака даља ескалација кризе на истоку, свака нова погибија и сваки дан продужетка сукоба ту позицију чини све неодрживијом и видимо како се, корак по корак – а од рушења малезијског путничког авиона интензивно – Немачка постепено утапа у заједничку стратегију и „евроатлантски” фронт према Москви. С друге стране, Русија тренутно има далеко већих брига него да сузбија немачке амбиције на Балкану и, поштено говорећи, вероватно би жртвовала много више од прилично непоуздане и незахвалне мале православне браће само када би могла да ишчупа Немачку из англоамеричког загрљаја. Али, као што рекох, не чини ми се да је то превише реално. Бар за сада. Јер тешко да ће Вашингтон, или већ они који се доминантно питају и одлучују о светским пословима мирно седети и гледати како им се Немачка извлачи испод папуче и како, са или без Путиновог благослова, на Балкану намирује своје пробуђене империјалне апетите. Но, изгледа да и у Москви убрзано схватају да нема ништа од тог „биг дила” са Немачком, што ће у нове проблеме бацити и овдашње комбинаторе који су Србију и себе већ видели као главне деверуше и усвојенчад у предстојећем геополитичком браку Меркелове и Путина. Али чак и уколико би којим чудом до тог брака дошло, тешко да ће се Вучићева Србија наћи у прижељкиваној улози оног „умиљатог” јагњета које „две мајке сиса”. Нити је Вучић тако умиљат, нити су они овце. Напротив, много је реалније да ћемо бити више-мање заслужено одбачени и презрени од обе, тачније, од све три стране. Јер, ако једна Немачка не може, или бар веома тешко успева да се позиционира као помиритељски фактор и „мост” између Истока и Запада, замислите само колике ли су тек шансе ове и овакве Србије да одигра такву улогу. Иако, наравно, никоме није забрањено да маштари и на тај начин у сопственим медијима представља своју спољнополитичку позицију.
То вам је, отприлике, као када би пигпонг лоптица или просјак који иде од стола до стола умишљали да су „интегративни фактор” и „медијатор” у друштвеној комуникацији. Претерујем? Можда. Али свакако много мање од оних новинарских и аналитичких мученика који су Вучићево нес(п)ретно главињање између Путина и Меркелове (вија Кирби) покушавали представити као „посредништво” („Вучић мири Ангелу и Путина”), а Србију као фактор који ће малтене спречити избијање трећег светског рата. Политички наследници оних који су са глоговим коцем јуришали да развале Титов гроб, сада фарсично и карикатурално имитирају титоистичку спољну политику. Незванично намигују Русима, званично прокламују неутралност, а фактички су на страни оних који Русију нападају и покушавају да је изолују. Зато више него отужно и лицемерно делује режимска мантра како ми „остајемо на европском путу”, али да „нећемо да уводимо санкције Русији”. Али ћемо, с друге стране, поштовати бриселски „ед-мемоар”, у којем се Русија третира као агресор и оптужује за „незакониту анексију Крима”, као и намерну дестабилизацију суседне суверене државе. Она Русија која је, иначе, наш проверени пријатељ и са којим ова влада, како Вучић и Дачић воле да се хвале, гаји најбоље и најискреније могуће односе („можда најбоље у читавој историји”). Иако, истовремено, „принципијелно” признајемо територијални интегритет Украјине („са Кримом”). Док на сопственом територијалном интегритету („са Косовом”) инсистирамо много, много мање. Уосталом, и прошле недеље су нам утицајни немачки парламентарци и извори из Министарства спољних послова, поручили да се од Србије „очекује признање Косова” – „или нешто врло слично признању”. Што нас, међутим, уопште не спречава да уласку у ЕУ и даље „одлучно тежимо”. Када се разгрну ружичасте магле и флоскуле, све наведено је, веровали или не, наша оригинална спољнополитичка агенда којом се актуелна власт жели наметнути као релевантан регионални, па и глобални фактор – којег „поштују свуда у свету” и чија принципијелност је „препозната и подједнако уважавана и на Истоку и на Западу”. У ствари, кад мало размислим, ово последње је вероватно тачно. Али у једном сасвим другом, сасвим супротном и сасвим неславном смислу.Прочитајте још:
