Правда

Николић је на Мачковом камену рекао да Велики рат не памти крвавији бој. „Ни мањег бојишта, ни више жртава. У тој једној септембарској недељи, на простору нешто већем од 500 метара квадратних, пољу мањем од оног које сваки српски сељак с пролећа оре и по њему сади своју радост и муку, обе војске губиле су, кажу историјске књиге, свакога дана на хиљаде људи. Не памти се битка у којој је изгинуло више српских официра, њих 115 уз 176 рањених”, подсетио је Николић. Како је рекао, од палих команданата пукова стег и команду су преузимали команданти батаљона, од њих команданти чета, и тако редом, све док каплари нису постајали првокомандујући. „А команда је била једна једина, увек иста: „ За мном, јунаци!““ нагласио је Николић. Према његовим речима, није то био судар две војске већ два историјска, цивилизацијска концепта - једног који би да освоји туђе и другог који брани своје. „Један је имао силно оружје и одморну, вишеструко бројнију војску, други је познавао сваки камен и дрво, сваку ливаду и њиву, бранио своје двориште са дрвеном клупом под шљивом, и у дворишту прадедову кућу од набоја, и у кући жену, колевку, оца и мајку. А то оружје у глави и срцу јаче бије од оног у рукама”, казао је председник.

Прочитајте још:

Шкотска: независност није успела, али ће бити нови «брачни уговор»

САД пресреле шест руских борбених авиона код Аљаске

Ратујући једна против друге, водиле су свака своју битку и свака је у својој победила, рекао је Николић и додао да су Аустроугари заузели коту на Мачковом камену, али их је чекало милион кота које и ако победе нису постајале и нису могле да остану њихове. „Освајање камена жртвовањем живота није никакав мотив, али за његову одбрану, посебно ако је међаш или се налази у авлији, пролива се и последња кап крви и поносно умире са осмехом на лицу”, рекао је председник Србије. Он је подсетио да је потом, битка на Колубари показала да војник не може да изгуби битку за кућни праг, без обзира како је наоружан и чије ознаке носи на шињелу. Извор: Политика