Правда

Лако је уочљиво да међу великим силама постоји кривуља топло-хладних односа који се понављају од Другог светског рата наовамо. Да би се лакше одговорило на питање колико ће времена бити потребно да се нормализују односи Русије и САД, добро је присетити се како су се и зашто кварили и побољшавали односи чак и после највећих криза. Мада се не могу упоређивати епохе и државници који су руководили из Кремља и Беле куће, ипак се може повући паралела са данашњим руским и америчким лидерима. Анализирајући личности које су седеле у Кремљу, лако се може запазити да су, како је то својевремено оценио велики писац Александар Солжењицин, у Вашингтону и иначе на Западу највише хвалили слабе личности Горбачова и Јељцина, а највише су нападали Хрушчова и Путина. Уосталом, од краја Другог рата па до данашњих дана, једино су Хрушчова тако сатанизовали на Западу као што то чине сада са Путином. Ове године је било 55 година од прве историјске посете једног совјетског лидера Америци. У време жестоке хладноратовске пропаганде Никита Сергејевич Хрушов је стигао у Америку 15. септембра 1959. и у току 13 дана демистификовао многе стереотипе који су били створени о њему. У жељи да задиви домаћине, Хрушчов је у Вашингтон долетео на тада највећем путничком авиону ТУ-114. Совјетски лидер је био у Вашингтону, Њујорку, Лос Анђелесу, Сан Франциску... Иако Хрушчова многи памте само по претњама Западу, не сме се заборавити да је баш он био први совјетски политичар који је говорио о „мирној коегзистенцији и такмичењу два друштвена система“. У то време била је то епохална изјава совјетског вође. Америка је имала тржишну привреду а СССР планску, разликовали су се и у поимању људских права и разних слобода. - Нисам дошао у САД са испруженом руком, да бих тражио кредите од ваших банака. Нама је довољно то што сами имамо. Ја нећу носити шешир тако да би у њега бацали онолико колико неко пожели. Ми смо горди на свој систем, народ и државу и своја достигнућа - рекао је Никита Хрушчов у Њујорку бројним америчким бизнисменима током ручка у Економском клубу. - Да ли је тачно да сте на неком дипломатском пријему наводно рекли да ћете нас, Американце, закопати у земљу? - било је једно од питања. У овој дворани је само мали број Американаца, али ако бих почео да вас сахрањујем, мало би ми био један живот - казао је уз осмех Хрушчов, а затим је објаснио. - Не ради се о физичком сахрањивању било кога, већ о промени друштвеног уређења и историјском развоју друштва. Развојем друштва мења се и друштвени систем. Сваки систем који је преживео ствара себи наследника. Ми верујемо да су Маркс, Енгелс и Лењин у праву кад тврде да ће капитализам бити замењен комунизмом. Тада је Хрушчов изговорио врло важну реченицу: „Ви не морате да се слажете са нама, ви живите у капитализму, а ми ћемо градити комунизам. Победиће оно што је прогресивније.“ За време боравка у Америци Хрушов је признавао да фармери у Ајови више производе кукуруза и меса него колхози у Кубању. - Такмичимо се ко ће да произведе више, да људи боље живе. То је много корисније него да гомиламо хидрогенске бомбе и друго оружје - рекао је Хрушчов. За разлику од Хрушчова, који је поставио себи циљ да стигне и престигне капитализам у роби широке потрошње, Путин је био реалнији. Али је и он схватио да не треба да иде по свету и проси кредите. Друга сличност је то што су обојица на време схватили да није важно колико их воле у Вашингтону, него колико их поштују. Јер, Американци не цене слабе. То је разлог што су и Хрушчов тада и Путин сада - јачали своју армију.

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Погледајте како изгледају рибе у Чернобилу

(ВИДЕО) ЈЕЗИВА СМРТ: Тајланђанка се убила скоком међу крокодиле!

Леонид Брежњев, следећи совјетски лидер, чешће се сретао са америчким председницима, али се битно није ништа није изменило. Кад су Совјети увели своју војску у Авганистан, дошло је до новог великог захлађења, чак и до бојкота московске Олимпијаде. Али су тада постојала два блока, па су америчке санкције имале сасвим другу димензију. Сличност са садашњима је у томе што су и тада у САД забранили продају СССР-у високотехнолошке опреме, поготово оне за нафту. Ново отопљавање је дошло у време Горбачовљеве „перестројке“. Он је не само вратио руску војску из Авганистана, него је допринео да дође до спајања две Немачке. Што се тиче разоружања, Горбачов и Роналд Реган су заиста много учинили јер су се договорили да се уништи све хемијско оружје, као и да се за 50 одсто смање атомски стратешки арсенали. Реган је волео да цитира руске народне пословице, а посебно му се свиђала „веруј али провери“. Касније се показало да би било боље да је Горбачов знао руске народне мудрости. Горбачов а касније и Борис Јељцин су били уверени да имају месијанску улогу и да они заувек могу да нормализују односе Москве и Вашингтона. Њихова владавина ће бити запамћена по томе што су стално попуштали Американцима и веровали њиховим празним обећањима. Узалуд су се после чудили како им се НАТО привукао на западне границе мада им је било обећавано да даље од Немачке неће ићи на исток. Руски академик Алексеј Арбатов, син чувеног Георгија Арбатова који је у совјетско време годинама руководио московским Институом за изучавање Америке и Канаде, каже да верује у искреност Вашингтона и Москве кад говоре да не намеравају међусобно да ратују. Уосталом, то је више пута потврдио и председник Барак Обама који је објашњавао да Украјина није чланица НАТО па и немају обавезу да је војно бране. Иако Обама не говори о атомској равнотежи, неоспорно је да су Американци, како каже познати руски генерал и војни дипломата Леонид Ивашов, способни да туку и бомбардују само слабије земље. На Русију као атомску велесилу се нико не усуђује да насрне јер би се свет претворило у згариште. Академик Арбатов тврди да су смешне претње руководилаца НАТО да ће повећати своје јединице брзог реаговања на 3.500 људи. Арбатов истиче да је недавно премијер самопроглашене Доњецке народне републике Александар Захарченко рекао да је у Донбасу било око четири хиљаде војника и официра који су дошли из Русије као добровољци. Ти официри и војници који су узели „годишњи одмор“, како објашњава Захарченко, натерали су украјинску војску на „бежанију“, а Порошенка да врати у ормар војничку парадну униформу и тражи мирно решење у преговорима. Арбатов наглашава да ће са продужетком примирја у Донбасу почети да слаби затегнутост односа Запада и Русије. Да се тражи излаз доказ је и то да је недавно министар спољних послова Аустралије Џули Бишоп изјавила да би добро било да на самиту Г-20 поново учествује и Русија. И већ у петак је саопштено како су земље Г-20 за то да се на самит позове и Русија. Присетимо се како су 1962. Хрушчов и Кенеди решили Карипску кризу која је била неупоредиво драматичнија него ова у Украјини, без обзира на то што су у Донбасу погинуле и рањене десетина хиљада људи. Сада се намеће питање колико ће проћи времен док Путин и Обама реше ову најновију, у источној Украјини. Извор: Вечерње Новости