Правда

Премијер Вучић је одговорио: „Хиљадама миља далеко“, верујући, ваљда, да ће лако да насамари јавност, трапаво мерећи степен блискости банкроту – миљама, а не новчаним јединицама, које држави недостају да измири своје финансијске обавезе према пензионерима, лекарима, просветарима, полицајцима, официрима итд. Да ли се и вама, као и мени, чини да је држава транспарентно банкротирала пред својим грађанима, изјављујући да не може да плаћа уговорене пензије и плате, и да ће им зато плаћати 10 процената мање (и вероватно све мање сваке наредне године). Зашто? Зато да би власт избегла банкрот пред западним повериоцима – моћним финансијском корпорацијама, са којима је заједно гурала Србију у све нове и све веће дугове, за које се унапред знало да неће моћи да се врате. Тим финансијским корпорацијама „храбри“ српски лидери не усуђују се ни да помену могућност да и оне преузму део ризика, да ненаплативи део дуга отпишу, или бар забораве на камате, чија је висина некада била непримерено висока баш због „ризика земље“.

Прочитајте још:

РОГОЗИН: Русија ће до 2020. имати „ултрамодерно“ оружје„

(ФОТО) ОВО ЈЕ МЛАДИЋ КОЈИ ЈЕ ХТЕО ДА СРУШИ КРСТ: Ја ћу погинути, али тог крста неће бити!

Док се шармантни економски хитмени, из фотеља владиних министарстава, заклињу да ће спасти Србију од банкрота, тј. додатно задужити земљу, али и да ће по сваку цену вратити светским зеленашима дуг до последњег цента, у народу сазрева свест (мења се тај проклети „ментални склоп“) да је бомбардовање 1999. с правом носило назив „Милосрдни анђео“, ако се упореди са степеном економске деструкције „Немилосрдног анђела“, који је, од 2000, узео Србију под своје крило, користећи, уместо бомбардера и шиптарскох терориста, компрадорске власти (и друге структуре), лансиране по свој прилици са истог места са којега су полетали фантоми и томахавци. Нико не може прецизно да оцени губитке (у броју становника) после новог „консолидационог“ фискалног удара. Реална је нада да ће велики број пензионера и запослених у јавном сектору преживети додатних тридесетак дана сваке године без прихода, нарочито ако инфлација не дода још који дан „штедње“, читај – немаштине! Извесно је, ипак, да многи неће имати ту срећу. Не сумњам да ће економским хитменима из владе, па и самом премијеру, бити због тога жао, али ће с поносом, већ за неколико година, моћи да истакну пред светском финансијском заједницом, колико је степен поверења у Србију порастао. Жртве неће бити узалудне, а менаџери светских банака моћи ће са задовољством да поделе бонусе, уз громогласне похвале српском програму штедње. Данијел Цвјетићанин Аутор је предавач на универзитету „Сингидунум“. Извор: НСПМ