Правда

У беспоговорном прихватању лажи као нормалног средства политичке комуникације ми, слаби и апатични, у јадним и нестабилним остацима земље за чије очување се кроз историју гинуло као ретко где на земаљској кугли, понекад као да немамо снаге за оно што нам је сад најпотребније - јасно сагледавање онога што нам се дешава. Као да би нас јасно сагледавање угрозило тако што бисмо морали да признамо сву своју беспомоћност и избегавање сопствене одговорности за оно у чему смо се нашли. Наш колективни инстинкт се још увек заснива на традицији. Ма колико је традиција овде осакаћена, што деловањем модерних и постмодерних политичких пројеката који разарају памет целог света па и нашу, што нашим посебним грешкама. Док год имамо икакве везе са традицијом за нас има шансе. Симболичка акција која би видљиво направила радикалан рез у односу на традицију, може да направи финални ударац традиционалној свести, после ког би нам повратак традиционалним вредностима био ако не онемогућен, онда драстично отежан. Ради се о удару на последње остатке националног поноса, зато изгледа потпуно оправдано да се тријумфална поворка људи са посебним сексуалним склоностима назива управо “парада поноса”.

Прочитајте још:Русија се мора вратити на Балкан и ширити своје присуство

Док се једном тај исфорсирани догађај који треба да буде наша коначна улазница у “цивилизовану” заједницу народа, не рашчлани на саставне делове, све што се чини у вези са њим, било са које стране биће погрешно. У вези са догађањима у вези са “парадом поноса” и Српској Православној Цркви редовно приписује мрачњаштво које дефинитивно није њена одлика. Не значи да људи Цркве не праве грешке и да нису одговорни за много тога што би могло да се уради у борби за духовно здравље народа у коме делује, али агресивност, фанатизам и мрачњаштво сигурно не спадају у доминатне особине православне заједнице. Црква не подржава људске страсти, већ чува знање нагомиланог искуства светих мученика и подвижника, да страсти нису никакав одраз слободе, већ управо супротно – поробљености људске личности од стране безличних духовних сила. И зато је немогуће да Црква да благослов или да ћутке пристане на промовисање било хомосексуализма, било блуда друге врсте, било похлепе, било неговања агресивности - било које друге од страсти којима смо сви изложени. Свако је у мањој или већој мери изложен нападу ове или оне страсти. Хришћани се не одликују тиме што су сви од реда победници над страстима, него тиме да на њих не пристају и свесно се боре против њих. А у томе имају мање или више успеха. Пошто тај успех док смо живи не може бити коначан и не зависи само од наше природне снаге већ пре свега од Божије помоћи, нико од правих хришћана није склон да се први баци каменом на грешника. Прави хришћани мрзе грехе и страсти, а воле, или се труде да воле, грешнике. А ко и није грешник? Некога ко је подјармљен хомосексуланом страшћу не можемо потпуно изоловати од некога ко је подјармљен неком другим обликом блуда. Замислите за тренутак како би изгледала, на пример не парада “геј популације”, него рецимо тријумфална парада фетишиста, парада педофила, нимфона и нимфоманки, садо-мазохистичких парова, заступника масовних оргија или парада обичних “нормалних” похотљиваца рецимо парада „швалера“, „курвара“. Како би изгледала парада похлепних, парада ждерача, пијанаца, парада мрзитеља... тријумфално парадирање било које од ових група кроз центар града а под заштитом полиције јасно би говорило о дубокој болести друштва, а наметање таквих парада било би без сумње доживљавано као изругивање и понижавање већинске популације која се приклања традиционалним вредностима и очувању породице, као саблажњивање деце и као штетно или макар само ружно релативизовање последњих преосталих вредности друштва. Не могу наше страсти бити наша основна одређења. Страсти су безличне. Иако је либерални капитализам одавно изабрао похлепу као „најконструктивнију“ људску страст која успешно сузбија остале страсти па у доброј мери и оне деструктивне (то је и једино колико-толико сувисло оправдање капитализма и потрошачке цивилизације) коначни тријумф глобализма над неком иоле традиционалном средином запечаћује се не парадом похлепе, него управо „парадом поноса“ хомосексуалаца или боље рећи оних који релативизују и саму задату полност. Традиционализам у било ком облику једини је прави непријатељ глобалистичког неолиберализма, непријатељ апсолутне владавине индивидуализма. „Парадом поноса“ хомосексуалаца убија се неколико мува једним ударцем. Јавним тријумфом једног од највишег степена „слободе“ савременог човека (слободом од задатог му пола), једним ударцем руше се и све остале мање очигледне, самим тим и макар за нијансу слабије задатости. У карневалском револуционарном заносу поништава се и задатост породице, наслеђа, нације... Пролазак „поворке поноса“ кроз неки град ведро проглашава победу над свим врстама задатости и традиција. Тријумф друштва индивидуа без граница из другог угла гледано - робова без икакве заштите од неограничене силе власника света. Робова који су се вођени лажима страсти добровољно одрекли заштите. Шаренило заставе дугиних боја, која пркоси свим локалним заставама, скрива тужно, ропско и сиво наличје привидне победе. Већи део групе која као своје битно одређење види сопствене сексуалне склоности није склон вашарском излагању приватности. Нико не би заиста хтео да његово прво одређење буде – хомосексуалац, па тек онда креатор, глумац, службеник, професор... сем ако му то не помаже у остварењу неких личних амбиција (осим сексуалних). Као што је то уосталом случај и са осталим људима под утицајем неке страсти. Многи од њих присиљени су - да не би у оквиру своје групе остали изоловани - да учествују као топовско месо у освајачком походу циничних господара света. Није исто правити овакве манифестације у центрима моћи, у којима је неолиберална идеологија настала и који од њеног ширења имају користи, и организовати их у сиромашним још непотпуно колонизованим гетима као што је балканска Србија. У центрима моћи „параде поноса“ се могу доживљавати као неукусни карневали којих је увек било. Испуштање вентила. У Србији злоупотреба хомосексуалаца у стварању илузије придруживања центрима моћи може да има гадне последице. Уместо толеранције - баш раст нетолеранције, скоро мржње према њима. Њихова хомосексуалност се свесно или несвесно доживљава као напад инспиратора „парада поноса“ на традиционалну средину, као финално понижавање понижених. А онда тако индукована мржња постаје алиби за неопходност истеривања ђавола нетолеранције горким леком потпуног понижења. Гажења последњих трагова националног поноса, националне свести и наслеђених вредности. Ако неким случајем мржња као потребан алиби финалне екгзекуције националне свести није довољно пробуђења, онда и ноћна туча са жртвом, коју свако нормалан жали, и са преступником, кога нормално чека презир и казна за неконтролисано испољавање беса, постаје повод за причу о линчу извршеном у хомофобној средини. Алиби за деловање оних који се одроде од свог народа увек се може наћи, поготово у времену владавине лажи. Надамо се да овде лажи ипак на крају нико неће подлећи. Ни они у чијим рукама су полуге власти, ни они који се задовољавају мржњом према изманипулисаним гласницима финалне победе глобалистичких окупатора. Можда је наивно, али је и људски пожелети да смо још увек сви један народ. Потомци јунака који су пре сто година стали насупрот грубе силе лажи. Без обзира што нисмо баш гиганти и што сваком од нас предстоји борба са својим запуштеним страстима. Ако сто година од почетка великог рата у Србији буде обележено укидањем националног поноса, тешко је и замислити шта нас тек чека. Колико год да смо се навикли на песимизам. Извор: Правда (текст преузет са ФБ профила ђакона Ненада Илића)