Правда

„За необичног дечака по имену Бориска први сам пут чуо из прича учесника једне експедиције у аномалну зону на северу Волгоградске четврти која је у нашој земљи позната као горски ланац Медведитскаја. Замисли, док су увече сви седели око логорске ватре, тај мали дечак, стар око седам година, изненада је гласно затражио тишину: желео нам је причати о становницима Марса и њиховим путовањима на Земљу“, рекао је један од сведока који је поделио своје утиске. „Па, неко је и даље потихо брбљао и онда је дечак строго затражио нашу пуну пажњу или неће бити ништа од приче.“ И тако је сваки други разговор утихнуо. А ово је разлог зашто: дечак округлог лица и великих очију, у летњој мајици и са мангупским качкетом, потпуно незастрашен одраслима, започео је невероватну причу – о марсовској цивилизацији, о мегалитским градовима и марсовским свемирским бродовима, о летовима на друге планете, и о земљи Лемурији на Земљи, чији је живот познавао из личног искуства, будући да је некада давно долетео с Марса на тај велики континент усред океана где је имао пријатеље. Многе су шокирале две ствари. Као прво, необично знање које један седмогодишњак не би требао имати и, као друго, то што Борискин говор није био на нивоу детета из првог разреда. Користио је такву терминологију, детаље и чињенице из прошлости Марса и Земље да су сви остали под утиском. Само се по провалама емоција могло видети да тај озбиљан и сувисао говор потиче од детета. „Зашто је Бориска говорио на тај начин?“, питао се саговорник. „Очигледно, подстакло га је његово окружење у логору експедиције. Тамо су били окупљени занимљиви, слободоумни људи који су тражили одговоре на многе загонетке Земље и свемира, и Борис, који је слушао разговоре током дана, у свом је говору изразио неслагање са стварима које је запамтио.“ „Да ли је могуће да је све измислио? Можда је гледао све Звездане ратове и почео измишљати приче?“ „Чини се да не. Ово није звучало као фантазија“, тврдио је сведок. „Пре се чинило да се ради о присећању прошлости, сећањима из његових прошлих инкарнација. Такве појединости није могуће замислити; морају се лично знати.“ Ријечи о сећањима на прошле инкарнације биле су пресудне: схватио сам да морам упознати Бориску. Сада, упознавши њега и његове родитеље, покушавам све саставити како бих схватио мистерију рођења тог младог бића. Сећања Борискове мајке Занимљиво је да је Бориска дошао на свет у граду Волжку, у провинцијском породилишту, иако је у његовом родном листу као место рођења уписано „Жирновск, Волгоградска четврт“. Његови су родитељи добри и љубазни људи. Надежда Кипријановић, Борисова мајка, је дерматолог у градској клиници. Дипломирала је 1991. на Волгоградском институту за медицину. Његов отац, Јуриј Товстенев, пензионисани је официр, својевремено је дипломирао на Високом војном институту Камишински, а данас ради као грађевински надзорник. Они сами били би срећни кад би им неко могао помоћи у решавању загонетног феномена њиховог сина, али за сад са радозналошћу посматрају своје чудо. „Кад је Бориска рођен, приметила сам да је са свега 15 дана већ дизао главу“, сећа се Надежда. „Своју прву реч, баба, изговорио је у узрасту од четири месеца, и могло би се рећи да је од тада почео причати. Своју прву реченицу изговорио је са седам месеци речима „Хоћу ексер“ – видео је ексер у зиду – иако уопштено деца почињу причати много касније.“ „Најизванредније од његових интелектуалних способности биле су изван физичког.“ „Како су се манифестовале?“ „Кад је Борису била једна година, почела сам му давати слова према систему Никитин и, ако можете замислити, са годину ипо већ је био у стању да чита тешка слова из новина. Рано и лако научио је препознавати боје у разним нијансама. Са 2 године почео је цртати, а са две и по могао је да слика. Знао је цртати у разним нијансама.“ Борис је кренуо у обданиште кад је напунио две године. Све неговатељице рекле су да је јако надарен за језике и да му је мозак необично развијен. Приметиле су да има феноменално памћење. Међутим, његови родитељи приметили су да њихов син до свог знања не долази само посматрањем своје околине него, како се чинило, и из других извора: некако је примао информације ниоткуда! „Нико га томе није научио“, сећа се Надежда, „али некако је стекао навику да седи у лотосовом положају – и само га слушајте! Износио је такве бисере и детаље о Марсу, о планетарним системима и другим цивилизацијама да смо остајали задивљени. Али како је једно дете могло све то да зна? Свемир и космичке теме у његовим причама – то су биле сталне теме од његове друге године. „Марс, индиго дјеца и планетарне катастрофе. Бориска је објавио да је некада живео на Марсу и да је та планета била настањива, али је доживела најгору катастрофу у својој историји – губитак атмосфере – и након тога су малобројни преостали становници живели у подземним градовима. У то време често је летео на Земљу због трговине и научних истраживачких мисија. Чини се да је он сам био пилот свемирског брода. То се догађало у време лемуријске цивилизације. Имао је пријатеља Лемура који је умро пред његовим очима. „На Земљи се догодила огромна катастрофа у којој су планине експлодирале, а велики континенти распали су се и потонули под воду, и изненада је огроман камен пао на грађевину у којој је био мој пријатељ“, испричао је Бориска. „Нисам га могао спасити. Сада бисмо се требали опет срести на Земљи.“ Бориска целу слику уништења Лемурије види као да се управо догодила и пати због смрти Земљанина као да ју је он сам скривио. Једном је видио књигу ‘Одакле потичемо?’ Ернста Мулдашева коју је донела његова мајка. Требали сте видети какав је то ефекат имало на малог дечака. Гледао је цртеже Лемураца, фотографије тибетанских пагода. Два сата касније могао је детаљно говорити о раси Лемураца и био је врло добро упућен у њихова открића. „Али Лемурија је уништена пре барем 800.000 година“ – рекао је саговорник опрезно – „и Лемурци су били високи преко девет метара па ипак се ти некако сећаш свега тога?“ „Да, сећам се; сигурно ми нико није причао о томе“, одговорио је Борис. Другом приликом почео се присећати многих ствари након што је видео илустрације у другој Мулдашевљевој књизи ‘У потрази за Градом богова‘ о погребним одајама и пирамидама. Рекао је да знање неће бити пронађено под Кеопсовом пирамидом, већ под једном другом. Али још га нису пронашли. „Живот ће се промјнити када отворе Сфингу“, рекао је, и додао да ће се Сфинга отворити негде иза ува, али не може се сетити тачно где. Када га ухвати надахнуће, прича занимљиве приче о мајанској цивилизацији, сматрајући да људи не знају много о том фасцинантном народу. Али најупечатљивије је то што Бориска сматра да је сада на Земљи дошло време у којем се рађају посебна деца због неких великих промена које ће се догодити с Планетом и зато што ће бити потребно ново знање, шире од земаљског менталитета. „Како знаш за ту надарену децу и зашто се то дешава?“, питан је приликом једног сусрета. „Знаш ли да их зову ‘индиго деца‘? „Знам да се она рађају, али у нашем граду нисам их срео. Али, можда Јулиа Петрова: она ми верује, што значи да нешто осећа. Остали се обично смеју када причам приче. На Земљи ће се нешто догодити -две катастрофе – и зато се рађају та деца. Она морају помагати људима. Полови ће се преокренути доћи ће до прве огромне катастрофе на једном великом континенту, а догодиће се једна још већа.“ „Ти се не бојиш тога, иако би то могло утицати и на твој живот?“ „Не, не бојим се: ми живимо вечно. Дошло је до катастрофе на Марсу, где сам раније живео. Они су били исти народ као ми, али дошло је до нуклеарног рата и све је горело. Неки су људи преживели, и изграђене су куће и нова оружја. Тамо је такође дошло до промена континената. Међутим, тај континент није био велики. „Марсовци дишу ваздух који се претежно састоји од угљен-диоксида. Кад би дошли на нашу планету, стално би се задржавали у близини димњака.“ „А ти, ако си ти с Марса, можеш ли с лакоћом дисати наш ваздух или ти је потребан угљен диоксид?“ „Кад се нађеш у овом земаљском телу онда дишеш овај ваздух. Али ми мрзимо земаљски ваздух, јер ваш ваздух узрокује старење. Тамо, на Марсу, људи су вечно млади, у доби од око 30-35 година, и нема старих људи. Сваке године та деца с Марса рађати ће се на Земљи у све већем и већем броју. У нашем граду биће их најмање 20.“ „Сећаш ли се свог старог имена или имена твојих пријатеља?“ „Не, никад се не сећам имена.“ „Од које године памтиш себе?“ „Свог прошлог живота сећам се до тринаесте године, а овде се сећам себе од рођења, али не заборављам одакле сам дошао.” Тамо смо носили посебне наочаре и борили смо се цело време. На Марсу је била једна неугодна ствар: ћелија коју је потребно уништити. Могуће је поново оживети Марс, али та ћелија то спречава. То је тајна. Могу нацртати како изгледа; били смо близу ње. Та је ћелија против нас.“ „Борисе, зашто наше свемирске летелице ‘умру’ чешће него што остану читаве приликом слетања на Марс?“ „С Марса се шири сигнал, и он покушава да уништи летелице. На тим ћелијама има штетних зрака.“ Зачудили су ме штетни зраци Фобоса. Године 1988. Јуриј Лушниченко, човек из Волжска обдарен ванчулним моћима, покушао је контактирати вође совјетског свемирског програма како би их упозорио на неизбјежан неуспех њихових сонди Фобос 1 и Фобос 2 послатих на Марс, посебно због ваздуха и радиоактивних батерија које су биле стране тој планети. Нису послушали његова упозорења. Нису осећали потребу да одговоре, све до данас, иако је за успех, према Лушниченку, потребно променити тактику код приближавања површини Марса. НЛО – и и изгубљене планете „Знаш ли за вишеструке димензије? Знаш, како би летео не мораш следити равну путању, већ можеш ићи кроз мултидимензионалан простор?“ Пажљиво сам поставио питање које је с гледишта главне струје науке било фантастично. Бориска је изненада живнуо и почео енергично објашњавати конструкцију НЛО-а. „Чим бисмо се лансирали, одмах смо били близу Земље!“ Затим је узео комад креде и на плочи нацртао нешто троугласто. „Постоји шест слојева“, узбуђено је говорио. „Спољни слој чини 25% издржљивог материјала, други слој заузима 30% и сличан је гуми, трећи заузима још 30% и опет је од метала; четири одсто отпада на слој са магнетним својствима.“ Исписивао је бројке на табли. „Напајају ли енергијом магнетни слој, уређај може да лети по читавом свемиру.“ Ми одрасли међусобно смо се погледали. У којем се разреду уче проценти? Наравно, у школи још нису били дошли до тога, али чини се да Бориска има озбиљних потешкоћа у школи. Након тестирања ставили су га одмах у други разред, али онда су га се покушали решити. Коме би, реците ми, било пријатно када дете изненада прекине учитеља како би рекло: „Мариа Ивановна, не говорите истину! Не учите нас исправно!“ А то се догађа више него једном дневно. „Која је Борискина мисија на Земљи? Зна ли је он?“, питао сам и њега и његову мајку . „Рекао је да слути“, одговорила је Надежда. „Зна нешто о Земљиној будућности; пример, да ће знање бити расподељено у складу са квалитетом и нивоом свести. Ново знање никада неће доћи исквареним људима са ситним пороцима, лоповима, бандитима, алкохоличарима, а такође ни онима који нису спремни мењати се на боље. Они ће напуштати Планету. Он мисли да ће информације имати најважнију улогу. На Земљи ће почети време јединства и сарадње. Марс „Борисе, одакле ти то знање?“ „Из моје унутрашњости“, озбиљно је одговорио. Једном, кад му је било пет година, задивио је своје родитеље почевши говорити о Просерпини, планети који је уништена пре више стотина хиљада а можда и више милиона година. А ту реч, Просерпина, рекао је без да ју је чуо игде другде. „Зрак ју је пресекао и распала се на комадиће“, објаснио је Бориска. „Планета физички више не постоји, али његови становници су се телепортовали у пету димензију, коју ви зовете паралелни свет. Ми смо посматрали смрт планете са Марса“, појаснио је. А онда је изненада рекао нешто незамисливо. Рекао је да је Земља, као живо свесно биће, почела прихватати децу Просерпине како би их подучавала. Због тога се овде повремено рађају деца која се сећају своје матичне планете и сматрају се ванземаљцима. Ево шта је Борисова мајка Надежда чувала у свом дневнику; то јој је једном приликом рекао Борис: „Ти си претходница. Очистила си платформу за нас. У највишим сферама сматрају те јунакињом. Ти на својим леђима носиш најтежи терет. Ја сам дошао у Ново време. Холограмски код већ је видљив и прекрива простор. Све ће се расветлити у новој ватри мисли, врло брзо. Прелаз из једног света у други одиграће се кроз ткиво Времена. Ја сам донео Ново време. Ја сам донео Нову информацију.“ Марс је почео катастрофално губити своју атмосферу и воду. Бориска је рекао да су постојали посебни бродови који су одлазили на најближу планету, Земљу, по воду. Борискине марсовске хронике Отприлике годину дана касније отишао сам у Жириновск да посетим Бориску и да чујем најновије детаље о његовом животу. Наравно, пре свега, разговарао сам са његовом мајком, пише истраживач. „Погледала сам у собу јер сам чула како Бориска разговара с неким, али поуздано сам знала да је сам“, сећа се Надежда. „Заиста је био сам, а испред њега је био шарени мозаик састављен од дечјих коцки, а на њему је била двострука спирала ДНК! Јасно сам је препознала са својих истраживања на медицинском институту. Некоме се обраћао: “Ја сам пилот истраживачког брода, научник, али никада нећу обављати укрштање људске и рептилске ДНК! То се противи законима природне селекције, уследило је пар речи на латинском. Била сам једноставно запањена; и уместо да га даље слушам, почела сам га трести. ‘Шта је то? Коме то говориш?’ И Бориска је изненада изашао из транса, збуњен, и промрмљао – ‘Играм се’. „Још једном, схватила сам да свога сина не познајем баш добро. Истина је да кад сам га касније питала, рекао ми је да та информација није за људе и да су, кад је он живео на Марсу, имали благо другачије лозе ДНК – нешто другачије од ДНК лемуријске расе. „Али у основи сам схватила да, ако се сећа свог живота на Марсу, онда је то из тачке гледишта различитих временских периода. То јест, чини се да се појавио на Марсу много пута и сећа се различитих епизода из својих живота, вероватно кроз раздобље од много хиљада година.“ „Значи, не мислите да су то једноставно дечје фантазије?“ „Можда би ми било драго тако мислити, али то се не уклапа. Ту је укључено превише потпуно необичног знања. Једноставно га није имао одакле црпити. Истина, не мислим да се сећа својих прошлих живота онако како се ми сећамо јучерашњег дана. Наравно да не. Његова сећања врло су разломљена и откривају се под одређеним околностима, а могуће је и да ће с временом избледети. Да, он се може повезивати са спољним изворима информација и бити њихов одашиљач, али десет минута касније може једноставно заборавити те информације, попут нормалног детета.“ Ипак , на њиховим снимцима из протеклих месеци налазе се необична Борискина сећања на тешке катаклизме на Марсу. На пример, он упорно тврди да је током протеклих више стотина хиљада или чак милиона година, тамо било великих проблема са водом. Марс је почео катастрофално губити своју атмосферу и воду. Бориска је рекао да су постојали посебни бродови који су одлазили на најближу планету, Земљу, по воду. Изгледали су попут ваљака и служили су као матични бродови. Много је говорио о својим дужностима и раду у свемиру. Дечаку се баш не свиђају амерички филмови о свемирским пустоловинама и ратовима, и каже да је у њима све искривљено и измишљено. Марсовски бродови могли су да путују по целом Сунчевом систему, имали су већи број база на планетама и њиховим сателитима. Чини се да није био лош пилот и имао је добре професионалне вештине. Према његовим причама, много је пута учествовао у летовима на Сатурн, где је најтежа ствар била навигација кроз астероидни појас. Многи његови пријатељи погинули су приближавајући се Сатурну.

Повезано:Индиго деца: Ванземаљци, превара или следећи ступањ људске еволуције?

„Знаш, мама, нисам само доносио воду на Марс!“, Изјавио је Бориска једног дана. „Увек говориш, ‘Марс ово, Марс оно; али ја сам био одговоран за Јупитер! Имали смо посебан пројекат у којем смо проучавали стварање другог сунца у нашем Соларном систему. А то друго сунце требао је бити Јупитер. Али за то је било потребно тако много физичке масе да је није било довољно у целом Сунчевом систему. Зато пројекат никада није успео.“ Једном је рекао да би земаљске научнике сигурно занимало да у нашем Сунчевом систему нема осам планета, већ две више. Оне се налазе иза Плутона. Према његовим речима, Марс је некада био ближе Јупитеру, и Месец је тада припадао Марсу. Али након дивовске космичке катаклизме Марс је изменио своју орбиту, и тако је Земља добила свој сателит – Месец. Међутим, Бориска се не може сетити никаквих детаља о том периоду. Једном је, гледајући емисију на каналу Дискавери, с великим ентузијазмом почео говорити о цивилизацији Сивих – малих хуманоида с великим очима. „Они нису Марсовци“, рекао је, показујући на екран. „Ми нисмо такви; ми смо ближи Лемурцима и Атлантиђанима. Као прво, ми смо високи, они су патуљци. Друго, Сиви су окрутни. Они су из друге галаксије, упуштају се у извођење свакаквих експеримената на људима. Чак смо се морали и борити против њих, јер су они агресори. Наша врста била је љубазна, мање агресивна и најинтелектуалнија, јер смо могли користити чак и психичку енергију. Испаљујући своје речи, понекад муцајући, дечак је све изрекао у кратком говору, након чега је опет посветио пажњу својим нормалним играма, а „проблем Сивих“, по речима његове мајке, више се није спомињао. Чини се да се радило о бљеску сећања који се можда никада неће поновити. Али буде ли било икаквих нових изјава о животу у свемиру, на Марсу или у Сунчевом систему, биће и сумњи. Дечак се, према речима специјалиста, „затвара“. Узрок тога су, највероватније, тешкоће наше земаљске стварности – као што је случај са другом индиго децом.

Научно занимање за индиго децу Да су представници науке истински заинтересовани за Бориску, неоспорна је чињеница. Доктор физике и математике, проф. Владислав Луговенко из Института за Земљин магнетизам, јоносферу и ширење радио таласа (ИЗМИРАН) Руске академије наука, упознао се са Бориском и позвао га у Москву на преглед. Неки од Луговенкових сарадника учествовали су у проучавању дечака. Луговенко спроводи истраживања индиго деце у Русији и другим земљама, и сматра да се она с разлогом већ 20 година рађају на овој планети. Како се чини, та су деца повезана с развојем будуће цивилизације на Земљи.

Извор: Магазин.ба / Дневне.рс