„Утисак недеље”, вероватно једина ТВ емисија којој није потребно објашњење или жанровско сврставање, почињала је речима: „Утисака пуна глава, утисци нису досадни”. Када је у петак увече управа Б92 саопштила да се та емисија одлаже до даљњег а ауторка чувене емисије Оља Бећковић да је емисија забрањена, створен је још један велики медијско-политички случај. Разговор с Ољом Бећковић почињемо питањем којих утисака је пуна њена глава. – Имам утисак да је у саопштењу које је издала пи-ар служба Б92 дошло до две озбиљне грешке у куцању. Тамо се наводи да се емисија „Утисак недеље” одлаже до даљњег. Права реч је да је емисија забрањена. Каже се да сам одбила договор, истина је да сам одбила ултиматум или уцену, коју већ реч више волите. Које аргументе је пословодство износило у преговорима с вама и како сте ви те аргументе тумачили? Како се догодило да „Утисак недеље” постане препрека за развој, реформе програма телевизије чији је био заштитник знак? Уместо аргумента, постављен је јасан ултиматум. Савременим језиком уцена то гласи овако: Имамо упутство да емисија не може да крене да се емитује док не потпишеш да од 3. новембра прелазиш на инфо канал. Сви покушаји да добијем било какав сувисли одговор на питање зашто ме уцењују на тај начин остали су безуспешни. Нисам имала никакав оригинални захтев, осим да пословодство поштује уговор који имам до марта. А та образложења да би ви заправо требало да будете окосница новог канала? Бесмислене приче о томе да власник жели да изгради инфо канал и да ми понудом да баш ја будем пионир на непостојећем кабловском каналу чини велику част, нисам успела да протумачим другачије него да га је неко погрешно обавестио да немам мозак. Каприц да ми се забрани да радим емисију док не потпишем да страшно желим да ме од новембра више нико не гледа не умем да разумем другачије осим да је и власник од неког добио упутство да морам да будем склоњена. Једина лепа вест је откриће да се у тој спрези власника медија и власника државе дата обећања поштују и испуњавају.
Прочитајте још:Шта се то догодило после емисије у којој је гост био Владимир Поповић Беба, а пре него што је отказана наредна емисија у којој је требало да гостује министар културе Иван Тасовац? Јесте ли то доживели као очигледан политички притисак или су вам у управи ТВ понудили неко логично, прихватљиво објашњење? Ових дана из разговора с разним људима откривам да сам једна од ретких која још тада није разумела да је емисија скинута и да сам последњи пут рекла лаку ноћ из студија Б92. Дванаест година уназад, по уговору, емисија иде до 15. јула, па поново креће 1. септембра. На крају последње емисије, 30. јуна, најавила сам да следеће недеље гостује министар информисања и културе Иван Тасовац. Два дана касније сам обавештена да је време да идем на распуст, односно да ми се сезона скраћује за две емисије. Будући да имам слаб таленат да се сећам глупости, заборавила сам аргументацију. Пред почетак јесење сезоне, десило се исто. Јављено ми је да сам слободна још три недеље и да је 21. септембар идеалан датум за почетак. Пет дана пре тог датума позвана сам на састанак где ми је без икакве најаве уручен ултиматум да се у року од 24 сата изјасним о инфо каналу. Јесте ли у свему што је претходило одлуци да се „Утисак” не емитује видели јасан политички рукопис и како бисте га ви дефинисали? Да ли вам је неко из управе телевизије рекао да има проблеме с Владом или Вучићем због вас, емисије? То ми је речено небројено пута, најчешће петком кад се објаве гости. Ако је било тих притисака, скидања емисија, остаје нејасно зашто о томе нисте обавестили јавност? Нисам обавештавала јавност зато што ми је било важније да притиске побеђујем својим радом и неодустајањем од начина како правим емисије. Поред тога, нисам желела да угрозим радна места људи чији је посао био да ми преноси ставове кабинета. Како одговарате на оцене да ваша емисија није жртва неког политичког центра моћи већ закона тржишта које је на Б92 увео и „Великог брата” и читав низ наводно популарних и истински бесмислених емисија, па је „Утисак недеље” остао само реликт прошлости, инцидент између две лагане, булеварске емисије? Да ли вас је убила „тешка реч”? Или је можда само телевизију притиснула тежина економских интереса њених власника? Ових дана слушам цинична објашњења да нисам разумела да су прошла Титова времена, да је телевизија приватно власништво, да власник има сва права да мења концепције, а нарочито да су економски интереси приоритет. Слажем се са свим, једино баш нисам уверена да су прошла Титова времена. Уз то, имам неколико питања на које нисам успела да добијем ниједан одговор који није увредљив. Који би то био пословни интерес да се најгледанија и најисплативија емисија пребаци на непостојећи канал? Како да разумем економски интерес кад ми се нуде знатно бољи финансијски услови за прелазак на канал без гледалаца и оглашивача? Да ли су покушали да ме купе? Ко ме је толико потценио да је помислио да могу да прихватим тако непристојну понуду? Да ли је уопште постојала искрена намера да се направи јак инфо канал, како нас убеђују? Који је то медијски геније који верује да телевизија може да се изгради за четири недеље и да постане конкурентна? Зашто је одбијен мој предлог да потпишемо протокол о добрим намерама, да сам спремна да пређем на инфо канал оног часа кад се изгради и кад тамо пређу и све друге информативне емисије, „Инсајдер”, „Кажипрст”, „Вести”? Да ли се гради телевизијски канал или самица за мене? Да ли ме то шаљу на друштвено користан рад? Годинама водите вероватно најутицајнију политичку емисију на телевизији. Какве сте поруке од разних лидера добијали и како бисте, укратко, упоредили медијске слободе за време Милошевића, Ђинђића, Коштунице, Тадића или Вучића? Најбаналнијом и, како то често бива, најтачнијом реченицом: „Ово никад није било”.
