Никита Михалков каже да "Сунчаница", иако ратни филм, није филм о рату, већ о људима који се питају како је могло да дође до тога да браћа почну да убијају један другог. Сценарио је писан по истоименом роману нобеловца Ивана Буњина, а главну мушку улогу тумачи српски глумац Милош Биковић. Прослављени руски редитељ у ексклузивном интервјуу за РТС, осим о свом новом филму, говори о светском филму данас, о томе зашто ће друга пројекција филма бити одржана баш на Криму, о мултикултурализму и толеранцији.. Филм нас враћа у двадесете године прошлог века, у братоубилачки грађански рат у Русији. Али, да ли је то филм о самом рату или, како сте раније радили у својим филмовима, о атмосфери рата, прича о другим појавама? – Ја не бих могао да кажем ни да је то филм о рату, чак ни да је филм који је у ратној атмосфери. То је филм о људима који се питају како је могло да дође до тога да браћа почну да убијају један другог. То је веома важно питање, најважније питање у сваком грађанском рату јер грађански рат је најстрашнија појава. То је рат у којем нема победника. Овај филм је био наш покушај да поставимо питање и нађемо одговор на питање како се све то догодило. Увек сте тврдили да Вас рат не занима као такав, не сам по себи. И у првом и другом делу "Варљивог сунца" Вас више интересује атмосфера, феномени живота у рату, учешћа Бога у рату него сам рат. Да ли је то тако и у овом филму? – Апсолутно. С тим што је интонација филма сасвим другачија него у "Варљивом сунцу". У другом делу "Варљивог сунца" ми видимо сам рат и покушавамо да откријемо где је Бог у рату. Зашто се дешава да осам људи иде шумом, један застане да се олакша и он једини преживи а преосталих седам у тренутку погине или обрнуто, само он погине а они не... Покушавамо да сазнамо откуд та коб... Шта се невидљиво дешава... То је један метафизички филм који је баш о самом рату. Зато је он пун ратних сцена и приказа живота породице у рату. У овом филму је другачије. Рат је завршен, изгубљен. Тек предстоје тридесете и четрдесете године са свим последицама. У овом филму Бела армија се повлачи. И на последњој обали они размишљају, када већ нема пуцњаве, више нико никога не убија, не масакрира, не урезује звезде у тело. Само постоји питање "Како се све ово десило?" Зашто се десило, који су узроци? То је главно филозофско питање филма и ја сад нећу да вам препричавам ток мисли, али верујем да ће га гледаоци осетити. Мислите ли да сте у филму, макар индиректно, дали предлог могућег одговора на то питање? – У филму постоји одговор на то питање. Није директан, али је ту и мислим да ће мислећи човек који је купио кокице да му трају само до пола филма, осетити тај одговор. За мене је то принципијелно важно. Ја сам 37 година чекао да Буњина преточим у филм јер је то раније било тешко, овде у Русији Буњин није био признат писац. Када смо почели да пишемо сценарио много смо читали. Када смо прочитали сва сведочанства о чудовишним злочинима Црвене армије, о томе шта се тада дешавало, какве ужасне ствари, наш први порив је био да направимо нешто страшно, као документ који би људима говорио о томе шта се дешавало. Међутим, када смо написали тај сценарио и почели да радимо на њему, ја сам схватио да не желим да снимим такав филм јер мене не интересује сама констатација чињенице да су се дешавала зверства и с једне и с друге стране, већ ме интересује одговор на питање како је тако нешто могло да се догоди. Када је дошло до слома, колико је времена било потребно за тај слом, за то да се човек доведе одавде довде. То сад видимо у Украјини. Биле су потребне само 23 године да би се подигла поколења која немају представу о томе да су Русија и Украјина некада биле једна земља, да су њихови очеви и дедови ратовали и гинули један уз другог, да је Бандера био фашиста, да су у Галицији стрељали људе, итд. Одрасло је поколење којем се то више не може објаснити и које је за Русију изгубљено. У ствари, бојим се да је та генерација изгубљена и за свет и за Европу јер за саму Европу нема никаквог смисла и логике да под своје окриље прима људе који њој стреме али мрзе друге људе са којима Европа сарађује, тргује и негује односе. Мислим да је невероватна, огромна штета нанесена Украјини и у великом мери кривим за то Русију јер је на подизање такве генерације реаговала "нема везе, то је Украјина, биће све у реду, није страшно... Сешћемо, појести сланинице, попити украјинске Горилке и све ћемо решити". Е па, нећемо решити! Када већ помињете Украјину, Ви сте на овом филму почели да радите пре почетка сукоба. – Знам, често ми се то дешава... Свесни сте да ће се Ваш филм тумачити као покушај да са своје политичке тачке гледишта објасните догађаје у Украјини? – Не може се свакоме колач умесити. Већ сам имун на такве ствари. Толико година о мени свашта причају и измишљају. Важно је схватити да није толико битно шта о теби мисле колико шта ти мислиш. За мене је то већ постао начин живота јер људи који ме уопште не познају говоре о мени глупости и гадости. За мене би тужно и болно било када би људи који ме добро познају рекли да сам овакав или онакав. А када они који ме никада нису видели, никада са мном разговарали и уопште ме не познају, слушају о мени и читају на интернету па онда праве сплетке, онда је то њихов проблем. Човеку који око себе стално сакупља зло усмерено на другог човека, то зло ће се пре или касније вратити. Зато ја такве људе жалим и не губим на њих време. А што се тиче тога да је филм актуелан – уметницима се то дешава. Ја сам и филм "Дванаест" снимао пре шест-седам година, а пре две године су делиће из њега почели да пуштају у вестима као неку врсту поруке коју сам послао. Сваки филм је на неки начин порука. И "Варљиво сунце" је филм који је за пет-шест година претекао своје време. Гледали су га као ратни филм, а он је у ствари прича, бајка. Једна метафизичка, суптилна, како бих рекао, легенда, приповест. Пушкин је говорио да уметничком делу треба судити по законима по којима је направљено. Ако бисте "Варљиво сунце" посматрали као историјски, документарни филм, он не би издржао критику. Али то није такав филм. Неки људи су чак издали књигу под насловом "Грешке у 'Сибирском берберину'". И тамо су пронашли да те године о којој говори филм официри нису имали осам звездица на еполети него шест. Избројали су на америчкој застави која је у кадру три и по секунде... зауставили су кадар и избројали више звездица него што је Америка тада имала држава. Знам такве сајтове који то раде, ураде то са сваким филмом. – У реду је да се знају тачни детаљи неких ствари. Ако имате документ за који неко одговара, може се рећи да нешто није тачно. Али, када говоримо о уметничком делу, о филму у којем су имена људи измишљена, у чему је онда смисао те опсесије тачношћу детаља. Могли би тако да узму и Јеванђеље па да кажу да не може да буде да човек лежи у гробу па после устане. Али у неке ствари треба просто веровати. Ако хоћеш да људи верују у нешто у шта си ти поверовао, труди се да се јави осећање да је нешто исправно, а не да су тачно пребројане звездице на америчкој застави. Сада већ знамо да ће светска премијера новог филма бити у Београду 3. октобра. Зашто у Београду, а не на неком другом месту? – Када се филм први пут приказује, то за гледаоца постаје дан рођења филма. А рођендан се слави са пријатељима, и зато у Београду а не у Бриселу. И одмах из Београда идете на следећу пројекцију на Крим. И опет ће анализе рећи да је избор маршруте Москва–Београд–Крим, одраз политике Кремља и да ту маршруту нисте сами смислили већ у договору с политичарима у Кремљу. – Нека прича ко шта хоће. Крим је заливен руском крвљу. Сви ликови из мог филма полазе са Крима. Тураверов је написао стихове "Кренули смо сви са Крима кроз ватру и дим и с огромном тугом у срцу, устрелих коња свога". Са Крима је отишао Врангел, Шмаљов, Буњин. Иљин, сви су се евакуисали са југа Русије. Зато би било чудно да снимим филм о том месту, а руску премијеру организујем у Краснојарску. Ја веома волим Краснојарск, штавише отуда су моји преци, и да сам о њима снимао филм, премијера би била у Краснојарску, али у овом филму сви су ликови на Криму, радња филма се тамо дешава и тамо ће бити премијера. И да, знам да ће неки рећи да је то било наређење из Кремља, али нека мисле шта хоће. Знате, имам пријатеље, сараднике, блиске особе, глумце, људе са којима доносим такве одлуке као што је место премијере. Битно ми је са њима да се сложим. Знате како кажу, нек си само у миру са собом и Господом Богом, а људи ће увек причати. Ти који одмах смисле неку злоћу и мисле да ће та злоћа нешто да поквари неком другом, такви људи не треба да ме узнемиравају. Колико сам схватио, Ви планирате да та премијера у Београду буде велики догађај. Позивате своје пријатеље из света филма са свих континената, биће много славних на једном месту и Београд би требало да постане светска престоница филма макар на један дан. – Да, звао сам много људи. Емир Кустурица је рекао да ће доћи. Моји глумци би требало да буду тамо. Мој јунак Милош ме је питао може ли да добије карте за премијеру. Ја га питам колико ће, две, три, пет... Он каже, може ли двеста? Наравно, изволи, има три и по хиљаде места у сали. Као што рекох, то ће бити дан рођења филма и позивам све своје пријатеље. Драго ми је што ниједан од њих, уколико, наравно, није негде на снимању, није рекао да неће доћи. Место одржавања премијере није једини српски моменат у овом Вашем уметничком делу. Из Србије су и главни глумац и монтажер... – Да, монтажер и први асистент и шеф паралелне групе Станислав Поповић. А у позадини је лик Емира Кустурице јер монтажер Мића Зајец је Емиров монтажер, он ми га је препоручио и ево, заједно правимо већ четврти филм. Мићи је, иначе, трећег октобра рођендан, тако да могу да кажем да сам му из захвалности за одличан рад донео филм у Београд. Наравно, иако волим да радим са Србима, када се прави филм ипак професија игра кључну улогу. Рецимо, мајстори слике су екипа из Француске која је апсолутно генијална. Венсан Аргами је највећи професионалац и већ дуго радимо заједно. Видео сам Милошев филм и позвао га да радимо заједно. Станислав са бавио компјутерском графиком и био ми први асистент, са Мићом радим већ четврти филм. Немогуће је радити са професионалцем, посебно у фази постпродукције, уколико га не волиш и не осећаш. Можеш да ангажујеш одличног возача или сјајног тонског сниматеља који ће све урадити одлично а са којима уопште не проговориш. Али, кад монтираш филм, то је танани, суптилни процес где се све мери на перце, на дах, на врховима прстију. Тако нешто не можете да радите са неким са ким вам је непријатно да разговарате или различито размишљате. На пример, ја Мићи кажем: "Хтео бих да тај кадар или та сцена буде мало топлија." И он зна шта ја подразумевам под топлија. Неће загревати компјутер под кварцном лампом. Дакле, ако се лепо слажете и гледате у исту страну, то је то. Схватам, ја и за једноставније телевизијске форме волим сам да изаберем сниматеља и монтажера. – Наравно, најважније је да верујете један другом, да питате "како би ти то урадио" или "како си ти то замислио". На пример, Мића мени измонтира сцену и каже ми "Ево, је ли то оно што си тражио?" Ја кажем "Јесте". А он ће мени "Али има и друга варијанта, види како сам ја". И ја погледам и свиди ми се неки део, и искомбинујемо моју идеју и његову. Он није пуки извршилац мојих упутстава који зна брзо да ради на тастатури. Он ме чује и осећа. Исто је и са Венсаном. Он не говори руски, ја не говорим француски, али мало прстима, мало певкањем, све се разумемо, то је чудесно, кад филм одједном зазвучи. У том смислу је са Мићом невероватно лако радити, редитељи ће ме схватити, јер он унапред мисли и о тону и о говору када монтира. Раније се бавио тоном и има велику библиотеку разних шумова или чак иде на улицу и снима их да би додао у сцену. И ја добијем сцену која је већ обучена, није гола.
Прочитајте још:
Општије питање. У каквом је стању светски филм данас и какву улогу у свету филма игра руски филм? – Криза је огромна... криза идеје... Свет се понаша као дете којем говоре да нешто не ради а он то ипак ради. "Не дирај шибице, не дирај пећ, опећи ћеш се, не дирај нож, посећи ћеш се." Он ипак хвата руком, опече се, али као дете које неће да призна грешку, он ћути и не говори другоме да пази већ га пушта да се и он опече да не би био сам у глупости. На први поглед мултикултурализам, толеранције, међусобно разумевање све су дивне речи, али се та идеја завршава нечим сасвим другим – изолацијом. Долазе људи као емигранти који живе у енклавама, изоловани, неће да се асимилирају, неће да прихвате туђу културу. То није мултикултурализам и то код домаћина изазива велики снобизам и презрење према нишчима. А сви причају о демократији, толеранцији и разумевању за све људе. А тог разумевања уопште нема. Зато су експлодирале десничарске партије јер Французи кажу: "Чекајте људи, ја нећу да на Шанзелизеу видим само Каиро и ништа друго. Немам ништа против... али." Дакле, оно што се сматра национализмом и нетрпељивошћу у ствари је самоодбрана јер не примате ви у своју земљу исте као што сте ви. Људи долазе са својим историјама, својом културом, својим навикама итд. Ви им говорите да раде једно а они би друго, ви их нудите свињетином, они је не једу и долази до ситуација које стварају нетрпељивост. И онда се људима намеће шта морају што још продубљује проблем. Да не говорим о истополним браковима. То је истребљење човечанства. У Немачкој је недавно био случај да је девојчица изашла са часа сексологије јер јој је било непријатно. Није из такве породице где се прича о таквим стварима. И пошто њен отац није хтео да плати казну, послали су га на један дан у затвор. Не зато што је изостала са часа немачке књижевности већ са предавања о мушким и женским полним органима. Мислим да то није чистунство или морализаторство већ је реч о томе да се удара на оно што је Господ Бог имао на уму када је стваро човека. У томе је проблем. Мислите ли ће људи прогнати Бога? – То је одувек била борба. Борба Бога са ђаволом. Мислим да ће процес рушења вере отрезнити људе када дођу до краја пута и више не буду имали куда. Зомбирање људи је већ дошло до таквог стапена да људи не схватају да већ лете, падају, мисле да је то сан док се не разбију о стене на дну. И покушава се да се тај слатки сан не прекине и да људи не схвате шта се са њима дешава. О томе је уосталом и наш филм. Његови јунаци су се сувише касно запитали како се то десило. Требало је питање поставити раније. У почетку говориш да су то деца, нека се играју, нема везе ако су овакви или онакви, све је толерантност, разумевање, а на крају се појављује монструм којег си сам створио и који те више уопште нити слуша нити чује. Јунаци нашег филма су створили, не желећи то, оног ко ће их погубити, створили су га сопственим рукама. Дечкић којем су само говорили – играј се, не брини, не причај глупости. Он расте и у неком тренутку схвата да сме и ово, јер му нико није рекао да не сме. А он је хтео да сазна, питао је. Одговарали су му: "Кад порастеш, сазнаћеш." И он је порастао. А они су и те како сазнали да је он порастао. Било би лепо овде завршити интервју, али морам да Вас питам да ли сте размишљали да снимите филм заједно са Вашим старијим братом Андрејем који је добио Сребрног лава. – Ја сам са њим већ снимао, али као глумац у филмовима које је он режирао попут "Сибиријаде". Ја волим с њим да радим као глумац с режисером. Али бих хтео да кажем неколико речи о двоструким аршинима. Драго ми је због мог брата што је добио награду у Венецији, диван филм је снимио. Али, замислите, ја сам свој филм послао на фестивал и предложио да уђе у програм. Нису ми чак ни одговорили. Двапут сам био добитник њихове главне награде, а они ни да ми одговоре. Није могуће да сам снимио такво говно од филма да није било вредно писма којим би ме одбили. Или можда јесам, али ако јесам дајте да се филм уврсти у програм па нека га новинари и публика растргну на комаде. Нек се лепо види да је некад добар редитељ постао лош редитељ. То је, ако ме не воле, изванредна прилика која се не пропушта, да пред свима покажу – ево доброг брата са добрим филмом и ево лошег брата. То је драматургија којом се просто мораш послужити. Али не, они једноставно уопште не одговоре. А зашто? То сам ја Вас хтео да питам. – Хајде да београдској публици прикажемо филм па ћу их ја питати да ли знају зашто ми нису ни одговорили из Венеције. Кад виде филм биће им јасно. Чекаћемо на одговор до тада. – Погледајте филм и знаћете одговор. Извор: РТС
Слободан Антонић: Успон и пад српског бајденизма 
