Правда

Линч опозиције 14. маја 1889. 1. Напредњачки режим сурово се осветио радикалима што су их 1883. сменили с власти Четири године су на власти били напредњаци Милутина Гарашанина, а онда су 1883. на њихово место засели либерали и радикали. Напредњачки режим владао је терором, па је и освета била жестока - убијено је чак 140 чланова странке кад је ова сишла са власти, а било је педесетак случајева рушења кућа напредњацима и 70 паљења имања. Освета је трајала годинама... Да би показали свету да им радикали нису „семе затрли“, напредњаци су 14. маја 1889. године у Београду одржали главни збор странке. Скуп је почео у девет ујутру у башти Велике пиваре, здању на углу данашње Балканске и Гепратове улице, а присуствовало је око 2.000 људи. По завршетку скупа, учесници су се разишли, а у Великој пивари остао је Гарашанин са стотинак људи на ручку. Тек што су сели за столове у башти, засули су их камењем мангупи и просјаци, које су из Савамале довели радикали. Гарашанин и остали спас су потражили у згради Пиваре, а њихови прогониоци, уместо да наставе за њима, засели су за столове и појели им ручак. Тек после тога, навалили су на зграду са моткама и каменицама! Тада су пред кафану стигли и управитељ вароши са пандурима, а мало касније и сам министар унутрашњих дела Коста Таушановић. После дужег убеђивања, напредњаци су пристали да напусте зграду и преко Финансијског парка и данашњом Улицом кнеза Милоша крену ка Теразијама... „Напредњаци су ишли корак по корак, уз страховиту ларму гомиле, непрестано гађани каменицама, које су, према речима једног очевица, падале на њих као да их неко посипа житом.“ Жандармерија, која их је пратила, није се много трудила да их одбрани... На Теразијама је дошло до туче. Напредњаци су се бранили колико су могли, потезали су бодеже и пиштоље, а кад је један младић међу нападачима погођен, маса је повикала: „Уби га Гарашанин!“ Вођу напредњака линча су својим телима спасли партијски другови, а сутрадан се са породицом склонио у касарну. Београдска гостионица „Касина“ била је највеће склониште напредњака из унутрашњости. Оновремени новинари описују: „У једном тренутку руља је провалила врата ‚Касине‘, полупала сав намештај, јела и пила, а затим јуришала на спрат. Један наивни попа је одозго гледао ову хришћанску бруку, почео је да силази са спрата и грди разјарену масу. Онда један ципов довати попа, скочи му заврат, ухвати га за браду и почне на сиромаху јахати...“ Протест је окончан увече, а у службеном саопштењу радикалске власти стајало је да су нереди били спонтани покрет масе, који су „изазвали напредњаци својом непопуларношћу“. Протест је окончан увече, а у службеном саопштењу радикалске власти стајало је да су нереди били спонтани покрет масе Маса отима краљицу 6. маја 1891. године 2. Полиција је први пут пуцала на сопствени народ због протеривања Наталије Једна српска влада први пут је полицији наредила да пуца на сопствени народ 6. маја 1891. године. Тада су у крви угушене демонстрације због протеривања краљице Наталије из Србије. Протесту су претходиле свађе, изазване неверством њеног мужа краља Милана Обреновића и његовим ослањањем на Аустроугарску, док је Наталија, желећи да свом сину Александру осигура престо, била за Русију. Године 1888, на Миланово тражење, брак је разведен, а 1899. године краљ је препустио престо Александру, односно намесницима. Спречавали њен утицај на сина Желећи да онемогуће утицај Беча на српску политику, влада Николе Пашића и руски двор дали су 1891. године Милану, иначе вечито презадуженом због жена и коцке, три милиона динара да напусти Србију. Он је паре узео, али је тражио да и Наталија оде из земље како би спречио њен утицај на сина. Наталија је одбила, па је влада само два дана касније, 6. маја, решила да краљицу мајку протера из Србије силом. Око пола два по подне жандарми су затворили пролаз главном београдском улицом, у делу где се налазила кућа у којој је становала краљица Наталија (део код данашње „Београђанке“). Наредна два сата краљица је на сваки начин одбијала да пође на савско пристаниште и укрца се на пароброд „Делиград“, па су је жандарми око 16.15 часова угурали у затворене кочије и повезли ка пристаништу. Али, чим је спроводна колона кренула од краљичине куће, записао је Пера Тодоровић: „Гомила је почела заустављати кола, спречавати жандарме и кушати да отму краљицу... На више места жандарми су потезали тесаке да разагнају гомилу, но то је још више дражило масу. Међутим, руља је бивала све већа што су се више примицали Саборној цркви“. Ту је колона кишом каменица заустављена, а жандарми су се разбежали. „Краљица покуша да се склони у цркву.... Свет јурну за краљицом, дигне је на рукама, посади у кола, испрегне коње, па повуче даље сам.“ Прошавши тако у тријумфу кроз главне улице, вратили су краљицу у њен стан. Краљица махала с прозора Наталија је са прозора стана захвалила својим присталицама, а власт је на улице извела војску. Гомила је на раскрсници код „Лондона“ почела и војску да гађа каменицама. Али, за разлику од жандармерије, војска је запуцала. У пет по подне погинула су два шегрта и један старији грађанин. Маса се разбежала, а војска је запосела цео крај око краљичине куће и тако сачекала ноћ. Око четири ујутро краљица је изведена из стана и спроведена на воз, па у Земун. Не желећи да буде повод новом крвопролићу, није пружала отпор. У шест сати војска се повукла. Наређење војсци да пуца издао је, потпуно неовлашћено, лично Пашић, али је успео да кривицу свали на друге. КАМЕНИЦЕ КОД ЛОНДОНА Гомила је почела да зауставља кола, спречава жандарме и куша да отму краљицу Студентски протест 4. априла 1936. 3. Влада Милана Стојадиновића, у циљу гушења побуне, формирала је универзитетску полицију И На Београдском универзитету, у годинама пред Други светски рат, активност левичарских снага, чију су већину чинили сиромашнији студенти, била је веома развијена. Честим штрајковима и другим акцијама водила се борба за побољшање услова студирања, а кључни захтеви били су смањење школарина и аутономија Универзитета. Власт врбовала студенте десничаре Власт им је супротстављала десничарске омладинске организације, међу којима је најутицајнија и најмасовнија била омладина Организације југословенских националиста (Орјуна). Нису били ретки ни физички обрачуни припадника ових политичких струја. Будући да „орјунаши“ нису успевали да сузбију студентске протесте, влада Милана Стојадиновића у пролеће 1936. године одлучила је да уведе универзитетску полицију. Томе су се, као драстичном виду гушења аутономије Универзитета, супротставили напредни студенти, али и многи професори. Комунистичка партија на Универзитету заказала је штрајк за 3. април. Одзив је био масован и захватио је све универзитете у земљи - Београдски, Загребачки, Љубљански, Скопљански и Суботички. Имао је јединствен програм и захтеве, изложене у 16 тачака, чија је суштина била антифашизам. Акциони одбор штрајка на свим факултетима распоредио је јаке групе својих представника са задатком да студенте обавештају о штрајку и његовим циљевима и да онемогућавају штрајкбрехере. Убо колегу у срце Београдска полиција одмах је предузела контрамере и мобилисала све своје снаге - жандарме, полицајце, агенте и „орјунаше“. Ови посљедњи штампали су своје летке, а покушали су да заузму и факултете. Кад им то није успело, напали су штрајкачке страже. Другог дана штрајка, 4. априла, испред зграде Патолошког института Медицинског факултета две групе су се прво гађале камењем, а онда је студент права и члан Орјуне Слободан Недељковић камом напао колегу са свог факултета Јована Шћепановића. Ранио га је у груди, а Жарка Мариновића, такође студента права, према писању ондашњег дневног листа Време, убо је у срце. Полиција је наложила да се сахрана обави одмах следећег дана, у осам ујутру (!), како би избегла нове сукобе са студентима, који су опседали зграду мртвачнице. Од раног јутра 5. априла колоне од неколико хиљада студената су из неколико праваца кренуле ка Новом гробљу. Пошто их је полиција зауставила, дошло је до сукоба у данашњој Рузвелтовој улици. Читавог дана су дефиловали поред Мариновићевог гроба и полагали цвеће. Штрајк је окончан 28. априла усвајањем свих студентских захтева. Оџив је био масован и захватио је све универзитете у земљи - Београдски, Загребачки, Љубљански, Скопљански и Суботички Битка против Конкордата 19. јула 1937. године 4. Крвава литија претходила је смрти патријарха Варнаве следеће ноћи Желећи да смири незадовољство Хрвата, краљ Александар отпочео је преговоре са Ватиканом о потписивању Конкордата, уговора којим би био уређен положај Католичке цркве у Југославији. После његове смрти, преговоре је наставио кнез Павле, па је Конкордат потписан у Риму 1935. године. Требало је још да га ратификује и Скупштина Краљевине Југославије, али је СПЦ повела оштру и гласну кампању против тога. Најгласнији је био патријарх Варнава, па су власти забраниле штампање његове новогодишње посланице за 1937. годину. Одмах после тога, он се тешко разболео, па се пронео глас да је отрован, а пошто му се здравствено стање погоршавало из дана у дан, врење у јавности било је све јаче. Милан Стојадиновић, председник владе, био је убеђен у надмоћ своје скупштинске већине, па је тврдио да ће Конкордат бити ратификован без проблема, да ће „проћи као писмо кроз пошту“. За 19. јул 1937. заказао је гласање у Скупштини. Молепствије у Саборној цркви По подне тог 19. јула у Саборној цркви је одржано молепствије за оздрављење патријарха, а потом и литија београдским улицама до Саборне цркве до Храма Светог Саве, иако су је власти забраниле. Та ће шетња верника бити упамћена као „Крвава литија“. Интервенција полиције, чији је министар био Словенац Антон Корошец, иначе римокатолички богослов, била је брутална. Један хроничар бележи: „Преко Улице краља Петра, на горњем углу зграде Народне банке, била је постројена жандармерија у више редова. Жандарми су већ агресивнији и дочекују литију грубим псовкама и закрвављених очију, избезумљена лица туку свештенство у црквеним одеждама и народ, псујући поповску и српску мајку. По нагласку могло се приметити да су жандарми Хрвати и Словенци...“ У службеном извештају Краљевској канцеларији стоји: „Настала је општа туча, летеле су камилавке, цепане одежде, чак је исцепана и изгажена светосавска застава. Да би се бранили од кундачења и батинања, свештеници су употребили рипиде и почели њима ударати по жандармима“. У општој тучи наоружане жандармерије с једне стране и свештенства у мантијама и грађана с друге стране највише је страдало чело поворке, посебно епископ шабачки, др Симеон Станковић, којег су жандарми кундацима оборили на калдрму, са које је, у несвести, пренет у Патријаршију, а потом у болницу. Конкордат ипак изгласан Протести су настављени и у наредна два дана, а из Београда су се проширили у Крагујевац, Шабац, Ужице и Младеновац. Стојадиновић није хтео да одустане, па је 23. јула Конкордат најзад изгласан. Следеће ноћи, међутим, умро је у 57. години патријарх Варнава. Бојећи се даљег заоштравања односа са СПЦ, влада је одустала од Конкордата. Најгласнији је био патријарх Варнава, па су власти забраниле штампање његове новогодишње посланице за 1937. годину Београд против Хитлера 27. марта 1941. године 5. Док су једни певали „Боже правде“, други су викали „Живео Совјетски Савез“ Председник владе Драгиша Цветковић и министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић 25. марта 1941. године у бечком дворцу Белведере потписали су протокол о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту - савезу Немачке, Италије и Јапана. Збачени краљ и влада Већ 27. марта завереничка група официра Југословенске војске наклоњених Енглеској, на челу са генералом Боривојем Мирковићем, извела је пуч и збацила с власти трочлано краљевско намесништво са кнезом и владу Цветковић-Мачек. Имитирајући малолетног краља Петра, капетан Јаков Јововић прочитао је на Радио Београду наводни краљев Проглас нацији, којим су подржани пучисти. Чим су Београђани чули за пуч, похрлили су на улице. Певане су патриотске песме и узвикиване пароле против Хитлера и Мусолинија. Клицало се краљу Петру Другом, демократији, Русији, Британији. Чуле су се и пароле „Боље рат него пакт“ и „Боље гроб него роб“. Један сведок бележи: „Све живо је изишло на улице. Сви весели, пију и певају. Војска, коју су до јутрос гледали с презиром, маршира улицама, док масе народа кличу: ‚Живела војска‘... Како време одмиче, на улицама света све више. Не може нико да заведе ма какав ред. Сви се љубе и грле. Полиције нигде нема. Понеки официри моле свет да се разилази својим кућама. Замислите само, каже један од њих, да сад Хитлер пошаље само неколико авиона на оволико света, било би крви до колена - али га нико не слуша. Пева се државна химна ‚Боже правде‘, узвикује ‚Живео краљ‘, гомила гимназијалаца се појави с транспарентима и паролама ‚Боље рат него пакт‘ и ‚Боље гроб него роб‘. Једна група је узвикивала: Живео Совјетски Савез.“ Страдао Немачки биро Демонстранти су полупали стакла на Немачком саобраћајном бироу у центру Београда, у данашњој Чика Љубиној улици. Ту су цепане Хитлерове слике и разбијена његова биста. Немачко посланство су већ током преподнева почеле да обезбеђују јаке јединице југословенске војске. Кажу да је Хитлер добио напад беса кад је чуо за демонстрације у Београду. Непуних десет дана касније, уследила је његова одмазда. Београд је бомбардован, а тачан број жртава никада није утврђен. Процењује се да је страдало око 4.000 грађана Београда, који је тада имао око 370.000 људи. Окупљена маса викала „Боље рат него пакт“, „Боље гроб него роб“ Студенти на улицама 2. јуна 1968. 6. Тек када је друг Тито рекао да су у праву, студенти су обуставили протест Демонстрације студената почеле су ноћу 2. јуна у новобеоградском Студентском граду, а завршене су 9. јуна. Повод је био безазлен - музичка приредба, на којој су учествовале тадашње звезде популарне музике - због лошег времена пресељена је из Студентског града у салу Радничког универзитета „Нови Београд“. Места су заузели учесници омладинске радне акције, који су уређивали Нови Београд, па су студенти остали испред сале. Неки од њих покушали су да уђу у препуну салу, па је дошло до туче. У све се умешала милиција и почео је општи метеж. Студенти су полицајце гађали каменим коцкама, а овима је дошло појачање под шлемовима и са ватрогасним колима, чијим су шмрком покушавали да растерају студенте. Кад се пронела (лажна!) вест да је један студент убијен, око 3.000 студената је кренуло на милицију, која се повукла, оставивши ватрогасна кола, која ће после студентима служити као говорница. Студенти са њих осуђују бруталност милиције, али брзо преовлађују социјалне теме - беда у друштву, низак стандард студената, незапосленост, бујање бирократског апарата... Студенти крећу ка Београду, али их код подвожњака (срушен, близу садашње општине Нови Београд) дочекује кордон милиције са наређењем да их никако не пропусти преко Саве, где би се спојили са радницима. Према једном сведочанству, „студенти гађају циглама, милиција, за почетак, камењем са железничке пруге (тада је ту пролазила железница). Онда се чују и пуцњи. Један од студената је рањен. Запаљена су ватрогасна кола. Стиже наређење ‚Удри‘! Без милости, милиција пендречи све пред собом и маса студената безглаво бежи... „ Високи комунистички функционери Вељко Влаховић и Милош Минић не успевају да убеде студенте да се врате у Студентски град. Милиција пред њима туче демонстранте. Студенти ће се касније, ипак, пробити преко моста и заузети зграду Ректората и факултете. У њима су се осам дана смењивали говорници - писци, глумци, студенти... тражећи смањење неједнакости у друштву. Побунили су се и студенти Сарајева, Загреба, Новог Сада, Ниша, Љубљане... Да би спречио побуну и међу радницима, тада се огласио Јосип Броз Тито. Преко Телевизије Београд директно се обратио јавности, подржавајући студентске захтеве. Студенти су после тога прекинули протест и на трговима заиграли козарачко коло, уз клицање Титу. Њихови захтеви, међутим, нису испуњени, а најистакнутији учесници демонстрација полицијски су гоњени. Осморо професора Филозофског факултета у Београду искључено је из наставе. НАРОДНА МИЛИЦИЈА Стиже наређење „Удри!“ Без милости, милиција пендречи све пред собом и маса студената безглаво бежи Опозиција на улицама 9. марта 1991. године 7. СПО Вука Драшковића започео процес који ће кулминирати 5. октобра 2000. Масовне демонстрације 9. марта 1991. године уздрмале су режим Слободана Милошевића и означиле почетак политичког процеса који ће довести до смене на власти 5. октобра 2000. године. Организовао их је и предводио Српски покрет обнове (СПО) Вука Драшковића, тада најјача опозициона странка, која је заговарала промену система и позивала на демократизацију и националну обнову државе. Прочитајте још:

Срби треба да врате стари календар јер сад није 2014. већ 7522. година!

Говор с Народног позоришта Повод за демонстрације било је незадовољство уређивачком политиком Телевизије Београд, која је учестало емитовала увредљиве коментаре на рачун опозиције. Тражена је смена тадашњег генералног директора РТС Душана Митевића и још четворице уредника. Демонстрације су биле забрањене, а полиција је блокирала прилазе Београду, настојећи да спречи долазак присталица опозиције из унутрашњости. Упркос томе, у центру Београда окупило се око 100.000 грађана. Око поднева полиција је добила наређење да разбије демонстрације, а опозициони лидери склонили су се у зграду Народног позоришта. Са балкона овог здања обраћали су се демонстрантима, док је полиција настојала да масу растера огромним количинама сузавца, воденим топовима, гуменим мецима и полицијом на коњима. У једном тренутку је Вук Драшковић са балкона Народног позоришта командовао јуриш својим присталицама, који су ушли у сукоб са полицијом. То се претворило у вишечасовне сукобе, а лидер СПО Вук Драшковић је ухапшен. Хапшење лидера СПО Туче између демонстраната и полиције са Трга републике пренеле су се на неколико улица у центру Београда. У овим сукобима живот су изгубиле две особе - учесник протеста Бранимир Милиновић (18) и полицајац Недељко Косовић (54). Повређено је 114 особа - 58 полицајаца и 86 грађана, а ухапшено је 158 људи. Увече 9. марта 1991. године, око 20 сати, на основу одлуке Председништва тадашње СФРЈ, на улице Београда изашла је и војска са тенковима. Хапшење лидера СПО, које се догодило касно после подне, било је окидач за немире који су покренути у Студентском граду на Новом Београду 10. марта, одакле је маса кренула пут Теразија. Полиција је студенте дочекала кад су кренули на Теразије. На Бранковом мосту сузавцем и пендрецима зауставила их је полиција, али је акцију прекинула кад су студенти поседали на асфалт. Протести неколико хиљада студената и грађана настављени су на Теразијама све до 14. марта, када су Драшковић и сви ухапшени ослобођени, а директор РТС Душан Митевић и министар унутрашњих послова Радмило Богдановић поднели су оставке. Извор: Курир