Правда

Од прошлог самита, у Чикагу пре две године, изгледало је да ће овогодишњи скуп у Велсу протећи у знаку дугорочних стратешких планова, као што је повлачење из Авганистана. Дешавања на Мајдану, Криму и на истоку Украјине постала су, међутим, главна тема у међублоковским односима а сукоби у којима је до сада погинуло око 3.000 људи убризгали су дозу адреналина у малокрвну организацију која се протеже на 28 земаља. Путин је тако нехотице учинио услугу НАТО-у. Теоретичари завере на обе стране спекулишу да је прави циљ продора на исток у ствари било провоцирање Кремља, што је на западу довело до толико жељеног обликовања фигуре непријатеља која би помогла у решавању кризе идентитета трансатлантског џина. Другим речима, да није било украјинске кризе и „опасности од руске инвазије” на источноевропске чланице Алијансе – разлог за постојање НАТО-а остао би да лебди у ваздуху. Невољни амерички партнер Тако је, свеједно, било све од краја Совјетског Савеза и завршетка хладног рата. Све чешће су се чула питања каква је сврха одржавања америчких војних база у Европи кад нема реалне спољне претње. Трачак смисла који је поново анимирао незаинтересоване чланице стратези Алијансе пронашли су у нелегалном нападу на СР Југославију, који је извршен без одобрења Савета безбедности УН. Следећа вододелница био је терористички напад на САД 11. септембра. Тада је НАТО, више него икада пре, постао организација која некад и невољно прати авантуре Америке, правдане мантром о глобалном рату против тероризма. Неке европске земље биле су против инвазије на Ирак и окупације Авганистана. Ни друга жаришта у којима је америчка војска дејствовала, попут Либије, Јемена или Сомалије,нису за Европљане имала неодољиву привлачност. Међутим, теорија о старој и новој Европи унутар ЕУ у овој ситуацији се приказала у најогољенијем облику.

Прочитајте још: Степашин писао Обами: Узбуркали сте пола света!

Источноевропске земље демонстрирале су огромну жељу да се централи НАТО-а и Вашингтону покажу као поуздани и пре свега одани партнери. Осим што су послали трупе у Ирак, дозволили су да ЦИА на њиховим територијама држи осумњичене за тероризам, а прихватили су идеју да САД распореде противракетни штит у средњој и источној Европи. Казна за претерану приљежност није изостала. Информације о сарадњи са ЦИА „процуреле” су у америчке медије, извргнувши источноевропске земље подсмеху и критици да су повредиле одредбе о људским правима које заговара ЕУ. Ни од противракетног штита није било ништа – Обама га је отказао 2009, као део напора да ресетује односе с Русијом. Разлике и подељеност унутар Алијансе полако су почеле да избијају на површину. Американци су својим европским партнерима замерали недовољну укљученост (чланице НАТО-а требало би да у одбрану улажу два одсто свог националног БДП-а, што је чинило свега неколико њих), а поједини Европљани чак су нечујно гунђали о америчкој хегемонији која суштински дестабилизује свет, уместо да га смирује. Будућност Алијансе била је неизвесна а једна од порука прошлогодишњег Атлантског савета гласи: „Свет се брзо мења и ако се НАТО не прилагоди предвиђањима за будућност врло је вероватно да ће се распасти.” А онда се догодила Украјина.Непријатељ у дворишту Преовлађујући став на западу јесте да је украјинска криза изазвана искључиво руском агресијом. Према овој школи мишљења, Владимир Путин је извршио анексију Крима из пусте жеље да поново изгради совјетску империју, па зато треба очекивати да крене на остатак Украјине и на друге земље у источној Европи. Мало је оних који се супротстављају таквом наративу, а један од њих је угледни амерички професор Џон Миршајмер, који ових дана у „Форин аферсу” пише: „Америка и њени европски савезници најодговорнији су за кризу. Корен целе невоље је проширење НАТО-а, што је главни елемент шире стратегије за извлачење Украјине из руске орбите. Путинов одговор не би требало да изненађује. Запад се полако усељава у руско двориште.” После пада Берлинског зида и када је источна Европа покушавала да се извуче из челичног загрљаја Москве, на Малти су се сусрели Џорџ Буш и Михаил Горбачов.Осим одлуке да њихове земље више неће бити непријатељи, договорено је и да Совјетски Савез неће интервенисати у источноевропским земљама како би у њима сачувао комунистичке режиме, а Америка се заузврат обавезала да неће злоупотребити договор. Догађаји који су уследили погазили су џентлменски споразум Буша и Горбачова, а НАТО је дошао пред сама врата Русије. Нелагодност ситуације у којој се нашао Кремљ често се тумачи аналогијом – како би се Бела кућа осећала да војни савез предвођен Русијом дође до Кубе? Исцртавање новог светског поретка наишло је на чвориште које је било све само не неочекивано. Неколицина америчких интелектуалаца (међу којима и некадашњи амбасадор у Београду Џорџ Кенан) деведесетих година су били против експанзије НАТО-а на исток, управо због могућих сценарија који су данас реалност. Било је, наиме, сасвим очекивано да ће Русија продор Алијансе ка својим границама у једној тачки прогласити непријатељским чином и понашати се у складу с тим. Три изазова Да би и у надолазећем светском поретку задржао водећу улогу, НАТО је на протеклом самиту у Велсу, вероватно најважнијем од оснивања Алијансе 1949, увијеним фразама дефинисао отприлике три главна изазова. Полако се заборавља недавни гаф Барака Обаме кад је на конференцији за новинаре открио да његова администрација нема план како да изађе на крај с џихадистима Исламске државе. Амерички председник, са својим најближим савезником британским премијером Дејвидом Камероном, потом је недвосмислено поручио да је циљ НАТО-а, на челу с Америком, потпуно уништење Исламске државе. Авганистан и даље остаје велика непознаница за Алијансу. Земља је у политичком и безбедносном расцепу, а етнички сукоби поново навиру. Све чешће се чује питање да ли је могуће да је 13 година, хиљаде живота и стотине милијарди долара потрошено на овакав резултат? На потпуну анархију? Самит у Велсу првобитно је био замишљен као конференција на којој ће се договорити повлачење трупа НАТО-а из авганистанских забити. Требало је да се крећу такозваном „Северном рутом”, која, међутим, иде преко Русије, што је за сада неизвесно, и биће одређено трећим и највећим изазовом – стањем у Украјини. Како сада ствари стоје, решењу кризе неће допринети антагонизам НАТО-а и Русије, већ је неопходан неки трећи пут. Реторика коју користе најутицајнији светски лидери поново доноси шмек блоковских подела. Не помаже ни говор Барака Обама у Естонији у којем је оптужио Русију директније од свих својих претходника, још од Регановог наступа у којем је Совјетски Савез назвао Империјом зла. Путин, с друге стране, не успева да одоли искушењу да се европским бирократама похвали руским војним могућностима. Најјаче карте овог пута су у рукама НАТО-а. Извор: Политика (Драган Вукотић)