Правда

Први филм који сте урадили под називом "Делфини су сисари" настао је за време студенских дана, како данас гледате на свој први филм? Као на нешто најбоље и најискреније што сам икада урадио. Због те приче сам почео да се бавим филмом. И није чудо што се људи и после више од 15 година и даље сећају. То је прича о одрастању дечака у окружењу које је насилно, са доста личних елемената. "Ђавоља варош" је филм, о коме се и данас прича, у чему је тајна тог филма? Нема тајне. То је живот у  Београду, без ружичастих наочара. Снимао сам само сцене које сам доживео или чуо да су се десиле из прве руке и то тачно онако како су се десиле. Избор сцена био је типичан по мени за живот у Београду. Радили сте много филмова, шта Вам је био највећи изазов? Највећи изазов ми је био уопште радити у својој професији, у Србији. Тема трговине људима је постала веома актуелна, били сте један од сарадника  на филму "Сестре" који се бави овом тематиком. Шта је на вас оставило најјачи утисак током снимања? Па само истраживање на тему трафикинга је за мене било фасцинантно. Никако нисам прихватао да је могуће да неко буде роб док нисам испитао начине на које се људи подјармљују. Тек кад сам сазнао и дочарао себи до детаља како се са тим људима то јест женама поступа, усудио сам се да прерадим сценарио и упустим се у пројекат. Током снимања није било превише изненађења. Бавите се озбиљним темама, нема вила, авиона и свега онога за чим данашња омладина жуди , откуд таква потреба у Вама? Можда бих се бавио вилама и авионима да сам добио такву понуду. Такви филмови се не снимају у Србији. Стога сам снимао само оно што ме интересује. Радили сте филм "Оптимисти". Да ли сте Ви оптимиста? Само реалиста. Кад постоје теоријске шансе да нешто успе, ја радим на томе да теорија постане пракса. Који је најбољи савет који сте добили од оца, да ли постоји неки кога се нисте придржавали? Да је најважније да се филм свиђа мени. Познати сте по великој љубави према животињама. Мало је људи који су спремни да помогну, Ви сте један од њих.Како сте препознали ту потребу у себи? Када им помажете да ли је то спас за њих, али и за људску душу? Не волим све животиње. Не волим инсекте, гмазове и звери. У биолошком свету прождиремо један другог. На врху исхране је човек, најдеструктивнији и најопаснији предатор. Не знам зашто сам заволео псе. Деловали су ми наивни и некад беспомоћни, као деца. Док су мали, позитивно и моментално реагују на добро дело. Постану агресивни само ако их човек таквим направи. Хиљадама година они се шлепају уз човека да им баци нешто од улова, рађе него да сами убијају. Њихов стомак једе и месо, као и наш, али мислим да је то заоставштина нужности из периода леденог доба. Можда романтизирам, нисам биолог, али мислим да су пси у основи мирољубиви и свиђа ми се њихова жеља за играњем која не постоји ни код једне врсте тако изражена. Дружељубиви су, искрени и блентави. Како их не волети?

 Прочитајте још: Најкраћа прича на свету: Има само 6 речи, али сломиће вам срцеИсидора Бјелица о љубави и победи

Извор: Правда, Марија Гојковић