Правда

Роман описује стање и тенденције књижевности у средњем веку и многе амбициозне подухвате који су заустављени турском окупацијом. Можемо ли се на тренутак бавити фикцијом: како замишљате Србију којој се турска окупација није догодила? - Да није било турске окупације Србија би данас технолошки, економски и културно била уз Немачку, Француску, Италију, Русију... Ми данас умемо олако устврдимо да имамо велику историју, велику културу, велику књижевност... што у основи није сасвим нетачно, али је непрецизно. Турска окупација спречила нас је, на пример, да пуном снагом учествујемо у чудесној књижевној радозналости 18. века која је породила сјајна достигнућа, да учествујемо у његовом величанственом процвату критике и естетике, што је неизбежно морало да остави последице у виду нашег данашњег места у европској књижевности. Да ли сте приликом рада на роману разговарали са појединим монасима? - Разговори са једним архимандритом и једном игуманијом, обоје христоносне и снажне индивидуалности, обоје културно радознали, помогли су ми да се ослободим клишеа у ликовима инока, јер су и монашке породице породице живих људи, мање или више христоносних, различито образованих. Једни се, например, не стиде дословног тумачења текста из Књиге постања, а други чак и еволуцију врста тумаче божанском креативношћу и претичу чак и Стивена Хокинга у слободи разумевања универзума и божје умешаности у велики прасак. Шта бисте желели да читаоци извуку из ове књиге? - У свом тексту „Шта је то литература” Сартр је, приближно, рекао да је писац успео ако се читалац не осети невиним за оно што се догађа у роману. Губитак невиности читаоца не стиче се само осећањем кривице, што је и немогуће при читању историјске прозе, већ и емоцијама које приповест буди. Трудио сам се да избегнем подвлачење трагичности Стефановог подухвата, осуђеност на пропаст и славу, али осећања читаоца, ако се пробуде, чине да се укине осуда судбине на пропаст и потврди божанска осуда на славу. Млади монаси роману Јован и Јоасаф показују врлине пријатељства и оданости у најбољем светлу. Да ли мислите да су ове врлине у данашњем свету недовољно цењене? - Данас заиста изгледа да је врлина пријатељства и оданости недовољно цењена. То је само привид настао услед наше отуђености и, нарочито, услед слуђености друштвеним мрежама. Оне стварају привид да смо окружени хиљадама пријатеља, а у ствари само потврђују људску потребу за пријатељством коју не може да задовољи његов сурогат. Деспот Стефан Лазаревић је уз инока Јована централна личност овог романа. Описујете га као човека тужног осмеха и сетног погледа, заљубљеника у уметност и веома правичног човека схватања далеко испред свог времена. Да ли постоје неке заминљивости о овој личности које нису наше места у овој књизи? - Стефанов карактер произилази из његових одлука, поступака и, понајвише, из његових просуђивања у разговорима са иноком јованом и Константином Филозофом. Међутим, за деспотов физички изглед одговоран је читалац колико и писац. Ја нисам поборник прецизног описивања физичког изгледа јунака приповести, па читаоцу нудим само назнаке помоћу којих ће он сам да попуни физичку представу Стефана Лазаревића. Заметак осмеха на његовом лицу може да потиче од његове ведре природе која трпи стални физички бол услед бројних рањавања. Сетни поглед може да потиче од његове носталгичне песничке природе, а може и од бриге за судбину земље, од неуређеног статуса Београда после његове смрти, од опретећене савести због одсецања руку побуњеним рударима у Сребреници... Читаочева ствар је како ће довршити нијансирање деспотовог физичког изгледа, а боље је за приповест кад читаочева имагинација има више посла. Из тих разлога неки факти о Стефановој физичкој грађи изостали су, а могуће је да, заједно са неким другим изосталим садржајима, стану у постиле на крају неког будућег издања Инока и деспота. Живите у Сремској Митровици, граду са веома богатом историјом. Да ли можда размишљате да напишете роман чија би се радња догађала у античком Сирмијуму или неком другом историјском периоду овог града? - О античком Сирмијуму сам много писао као новинар „Политике” и других редакција. Али, иако сам неизлечиво инфициран историјском прозом, до античке прошлости немам никакав емотивни континуитет и, ако се изузме Милански едикт, не видим јаче узрочно-последичне везе наше данашње судбине са античким временом. Не искључујем могућност да их види неко други. Друга је ствар са средњим веком. У њему се препознају узроци свих потоњих страдања Србије, у њему су узроци свих данашњих економских и културних фрустрација и ломова наше нације. Како каже Умберто Еко, средњи век је наше детињство. У средњем веку се осећам као у некој савременој егзистенцијалистичој теми. Можете ли нам рећи нешто о роману Изабрани на коме тренутно радите? Изабрани је поодавна завршен роман. То је прича о авантури укрштања коња која почиње почетком 19. а завршава се крајем 20. века нестварно лепим достигнућем неколико раса, прореченим пре много генерација.

Прочитајте још: Представљамо вам књигу „Продата“

Извор: Правда