Правда

Владимир Путин, лидер Кремља, морао је да посматра како власт у Кијеву из руку проруског председника прелази код проевропских и пронатовских снага, како Запад Русији уводи економске санкције и како вредност рубље и цена енергената падају, наносећи огромну штету руској економији. Одустао је од пројекта „Јужни ток”, којим је хтео да на путу којим Москва шаље гас у Европу заобиђе Украјину. Ипак, Путин мора да у своје стратешке „поене” убраја и то што је анектирао Крим и тако сачувао тамошње руске војне базе. Уосталом, Москва је остала важан играч у решавању проблема у Украјини, грађанском рату у Сирији и нуклеарним преговорима са Техераном. Добра вест за Путина је и то што поред свих невоља у држави има испуњен приватни живот, па је недавно на редовној конференцији за новинаре изјавио да је „вољен и воли”. Барак Обама, шеф Беле куће, објавио је рат Исламској држави, вратио је део војске у Ирак, почео је да бомбардује делове Сирије, продужио останак трупа у Авганистану и наставио да из дронова удара по осумњиченима за тероризам. Нису ретки чак и његови политички пријатељи који су ове одлуке оценили као наставак омраженог рата против терора Обаминог омраженог претходника Џорџа Буша. Земљу су му погодили расни немири и тежак скандал са детаљима о томе како је ЦИА мучила притворенике по тајним затворима у свету. Смртном непријатељу тортуре и Гвантанама некако је пошло за руком да не затвори казамат на Куби и стане у заштиту обавештајне службе. Његова странка је изгубила већину у оба дома Конгреса. После свега, како је могуће говорити о успеху? Могуће је јер је пред крај године донео две прогресивне одлуке: илегалним имигрантима дозволио је да остану у САД и успоставио је дипломатске односе са Хаваном. И поред статуса „хромог патка” у својој земљи, он је и даље најмоћнији човек на свету и неко ко се засад приказао као победник у украјинској бици новог хладног рата. Си Ђипинг, председник Кине, не може да сакрије смешак док гледа како се САД поново увлаче у блискоисточни глиб на који су већ потрошиле хиљаде милијарди долара, у великој мери позајмљених од Пекинга. Од новог хладног рата између Запада и Русије, Кина је засад профитирала – склопила је енергетски споразум са Москвом и наставила продор на тржишта Европе, Латинске Америке и Африке за које хладноратовски противници тренутно немају времена. Иако Кина не преза у обрачуну са политичким неистомишљеницима и сваке године погуби око хиљаду људи, Си је дочекао да његова земља због обрачуна америчких белих полицајца са црним демонстрантима критикује демократичност у САД. И поред тога што Амнести интернешенел редовно критикује Пекинг, Си може бити задовољан што владе широм света углавном не обраћају пажњу на то и свуда га радо дочекују као лидера земље са изузетним економским растом и „вишком” новца за инвестиције. Ангела Меркел, немачка канцеларка, задржала је статус најјачег европског политичара и лидера најмоћније европске земље која одлучује о дуговима, финансијама, политици проширења... Иако многи сматрају да је њена политика штедње погубна за европску економију, не постоји нико ко би могао да је заустави у намери да „среди” европске финансије или да Грке „доведе у ред”. Као највећи противник њене политике стезања каиша јавља се Француска, али Меркелова само треба да Оланда подсети на његов рејтинг да би га одмах утишала. Да је она лидерка Европе, потврдио је и британски лист „Тајмс”, који ју је прогласио за личност године. Рџеп Ердоган, председник Турске, сузавцем, воденим топовима и пендрецима растеривао је демонстранте, који су устали против његове недемократске владавине. Син му је довођен у везу са великим корупционашким скандалом. Туркињама је скренуо пажњу на то да није пристојно да се смеју у јавности. Сународницима је поручио да је контрола рађања „равна издаји” земље. Хапсио је тужиоце, судије и новинаре за које је веровао да су повезани са његовим највећим политичким непријатељем. Али, како да се Ердоган сваког дана не захваљује Алаху на веома успешној години када је 2014. освојио огромну већину гласова и постао председник Турске, да би сада мењао устав тако да његова нова функција – шефа државе, буде моћнија од оне коју је дотад обављао – премијерске. Хилари Клинтон, некадашња државна секретарка, има среће да се готово више нико и не сећа да је она руководила америчком дипломатијом када су САД решиле да нападну Триполи и свргну Гадафија, као и када је у једном терористичком нападу у постгадафијевској Либији убијен амерички амбасадор у тој земљи. У последњих 12 месеци сви о њој говори као о најјачем кандидату на следећим председничким изборима или је већ проглашавају за прву председницу САД. Бившој првој дами успева да се о њој пише и говори исто или и више него о садашњем шефу Беле куће. Абдел Фатах ел Сиси, председник Египта, покренуо је рат против политичких противника, решио да сасвим сломи Муслиманску браћу која су завладала после арапског пролећа, а коју је с власти уклонио државним ударом. У затвору држи тројицу новинара Ал Џазире јер му се није допало како су извештавали о преврату у Каиру. Ипак, он нема превише проблема због своје чврсте руке пошто су Американци зажмурили на његов државни удар и наставили да Египту шаљу војну помоћ у вредности од 575 милиона долара годишње. Ајаптолах Али Хомеини, врховни вођа Ирана, може само задовољно да трља руке што су Американци и ове године затезали постизање нуклеарног договора са Техераном и одбацили укидање економских санкција које разорно делују на иранску економију. То је све лоше за државу, али је добро за верског лидера јер је његова власт сигурна све док Иран остаје екстремно изолован од остатка света.

Прочитајте још:Десница све јача: Трећина Немаца подржава анти-исламске протесте!Украјински десничари напали руске новинаре

Башар ал Асад, председник Сирије, на челу је земље која се распада у трогодишњем грађанском рату, док се централна војска бори против неколико побуњеничких група. Међутим, он је и у 2014. остао на власти и својим највећим постигнућем може сматрати то што није доживео судбину Хоснија Мубарака и Муамера ел Гадафија, које је арапско пролеће коштало власти, а овог другог и живота. Колико прошле године, САД су хтеле да бомбардују Дамаск и уклоне Асада, да би ове године он постао њихов прикривени савезник у борби против заједничког непријатеља, Исламске државе. Ким Џонг Ун, севернокорејски лидер, имао је проблеме у породичном вођењу државних послова јер је морао да погуби течу, високог партијског и државног функционера, због сумње да је овај ковао заверу против режима. Хтели су да га убију и у холивудској комедији „Интервју”, па је Ким оштро припретио САД да никако не пуштају овај филм. „Сони” тврди да су севернокорејски хакери упали у његов систем и због страха од даљих сајбер напада на неко време је одложио премијеру. И поред породичних сплетки, тешких операција и исмејавања на филму, Ким је остао главни у земљи са нуклеарним оружјем. Франсоа Оланд, први човек Јелисејске палате, спао је на 13 одсто подршке грађана, па се његовим највећим ћаром у овој години може сматрати то што је остао председник упркос огромној непопуларности. „Преживео” је невиђени скандал чак и за француско поимање романтике и права на приватност јавних личности када су медији обелоданили да невенчану супругу Валери Тривајлер вара са глумицом Жили Гаје. Прва дама је из таблоида сазнала да се Оланд на скутеру искрада и хита у загрљај млађане глумице, због чега је доживела нервни слом. Оланд је показао изузетну способност игнорисања лоших вести – понаша се као да његова преварена (сада бивша) партнерка није објавила књигу у којој га је описала као лажног социјалисту који се подсмева сиромашнима, називајући их „крезубима”. Извор: Политика