Правда

Ако бисмо у тим коментарима тражили најмањи заједнички садржaлац он би могао да се сведе на тезу како су и Тадић и Јосиповић изгубили изборе јер су флертовали с десницом, односно, јер су изневерили своје ,,природне” гласаче. Ако та теза и јесте делимично тачна, у њој није цела истина, па ни њен већи део. Најпре ваља рећи да Тадић и Јосиповић нису политичке фигуре једнаке тежине. Кад се у будућности буде хладне главе повлачила црта на историјски период, рецимо, прве петине 21. столећа, Тадићево место у историји Србије биће много важније и много позитивније него што данас изгледа. С друге стране, Јосиповићево место у историји Хрватске биће, без сумње, позитивно, али не и претерано важно. Оно што им је, међутим, заједничко јесте да су обојица покушали да искористе своје мандате за симболично окончавање ратног стања. Много је примера за то: Тадић је, рецимо, још 2005. присуствовао јулској комеморацији у Сребреници, такође, он не само да се извинио за злочине које су Срби починили у ратовима који су пратили распад Југославије, него је то учинио неколико пута, толико да су се неки већ почели спрдати с тим. (Једна од ретких духовитих досетки на ту тему плод је ,,гробарске” навијачке луцидности. Кад је у неком од преткола Лиге шампиона, усред Мостара, на стадиону под Бијелим бријегом, Партизан победио Зрињски, тадашњег првака БиХ, са 1:6, гостујући навијачи су после петог гола почели да скандирају: ,,Тадићу, извини се!”) Исто тако, Тадић је окончао сарадњу с Хашким трибуналом ухапсивши и Караџића и Младића и Хаџића. За разлику од Тадића, у рукама Иве Јосиповића није била концентрисана главнина власти, па ни толика одговорност, а и прича о Хагу за Хрватску се завршила пре његовог мандата, али не сме се заборавити да је он у Ахмићима одао почаст бошњачким жртвама које су поубијали припадници Хрватског већа одбране, те да се у Сијековцу поклонио српским жртвама хрватске војске и паравојних јединица. Неки су се у то време и с тим спрдали, али такви гестови нису за исмевање. Све доскоро за водеће овдашње политичаре било је незамисливо да јавно искажу пијетет за било које жртве осим ,,својих”. Тадић и Јосиповић су то променили, а велики део јавности за то им никада није одао признање. Добар пример за то је скорашња опаска Саше Илића према којој је Тадић кад је примио ,,Караџићеву ленту” био политички мртав. Илић алудира на Орден Републике Српске на ленти, који је Тадићу у јануару 2012. уручио Милорад Додик. Та лента је за Илића ,,Караџићева” по свој прилици због чињенице да је тај орден утемељио Радован Караџић. Занимљива ми је ова Илићева пракса у именовању ордења, па ме живо интересује да ли би и одликовање којим је 2010. Стипе Месић почастио Соњу Бисерко, Ред кнеза Трпимира са огрлицом и Даницом, назвао Туђмановим орденом, пошто га је установио Фрањо Туђман. Али чак и то на страну, има заиста отровног цинизма у сугерисању да с Караџићем кокетира човек који га је ухапсио, навукавши због тога на себе крешендо шовинистичке мржње.

Прочитајте још:Брисел у Шоку: Русија најавила да неће давати гас ЕУ од 2019. године!

Имајући у виду да су и Тадић и Јосиповић у првом кругу избора, када су имали више противкандидата, од којих су се неки позиционирали више лево од њих, победили, док су у другом кругу, изишавши на мегдан отворено десним опонентима, изгубили, помало нелогично делује тврдња да су изгубили због изневеравања својих ,,природних” гласача. Па ваљда су им ,,природни” гласачи управо они који су их подржали још у првом кругу. Логичније би било рећи да су изгубили јер нису привукли довољно велики број неодлучних, односно, оних који иначе не спадају међу њихове симпатизере. Ту су им, наравно, највише одмогли они коментатори, публицисти и јавни радници који су говорили да су ,,сви исти”, они који су образлагали филозофску тезу о томе како нема ,,мањег зла”, односно, како је ,,мање зло” горе од ,,већег”. На први поглед парадоксално, међу њима су предњачили они који су се у последњој деценији двадесетог века истицали у борби против национализма и шовинизма, они који су осуђивали ратне злочине и залагали се за људска права. Како је то могуће? С једне стране, психолошки је разумљиво да људе могу разочарати политичари за које су мислили да су вернији и искренији заговорници њихове опције, па да то разочарење надвлада жељу за општим добром. Ипак, тај одговор ми се не чини довољно уверљивим. Истинитије звучи оно што је приметио Станко Церовић кад каже да међу активистима који су се деведесетих борили против рата има много оних који ,,то сада наплаћују и све раде да продуже то ратно стање, јер знају да је њихова слика тада била најлепша”. Тадићу и Јосиповићу такви нису опростили тежњу да се ратно стање оконча. Њима требају Томислав Николић и Томислав Карамарко, треба им исцртан фронт, треба им фетиш ратног стања. Треба им да сами себе увере како су ,,хероји у шугавим временима”. Више воле да умишљају како су хероји, него да времена евентуално више не буду шугава. Пише: Мухарем Баздуљ Извор: Политика