Правда

Ово је спор није између Руса и Украјинаца. Црвени Украјинци, који су се јуначки раме уз раме с Русима борили у редовима Црвене армије, који су ослобађали Кијев, Варшаву и исти тај Аушвиц, нису на цени у данашњем Кијеву, где је укинута и парада Победе, где је знамење Победе бачено на депонију. Тамо поштују бандеровце и есесовце из „Галичине”, тамо је забрањена опозиција, комунисти су у илегали, а споменици Лењину су срушени – као да још увек траје немачка окупација. За актуелну власт у Кијеву окупације није ни било. „Руси су извршили инвазију на Украјину и Немачку”-  изјавио је кијевски премијер-министар у свом говору у Немачкој. Москва је сачувала знамење и дух Победе, и у Москву с надом гледају милиони украјинских патриота, наследници победника из 1945. године у Лавову, Харкову и јуначком Доњецку. А у Русији постоји „Пета колона” - хиљаде наследника власоваца, који желе победу кијевском режиму и његовим америчким газдама. Ето где је демаркациона линија. Скандал око Аушвица није настао тек тако. После Другог светског рата реч „холокауст” није постојала – она се појавила 1965. године. И појам посебне јеврејске трагедије није био шире познат. Черчил га у својим вишетомним мемоарима не помиње, не помињу га ни друге војсковође и политичари. Током рата, тему страдања Јевреја је покренула Совјетска Русија – како из самилости, так и из практичних побуда. Москва се оправдано плашила сепаратног договора Вашингтона и Берлина (сећате се филма „Седамнаест магновења пролећа”) и трудила се искористи везе с америчким Јеврејима да осујети такав договор и убрза испоруке преко програма о зајму и најму. После 1948. године и настанка Израела, иако су многи Јевреји подржавали Москву, велике јеврејске организације постепено су заузимале антисовјетске позиције. До средине шездесетих година јеврејски мудраци су формулисали своју концепцију Другог светског рата. У њој главно место нема Стаљинград, већ Аушвиц;  не јунаштво руског војника, већ јеврејска жртва, победа није било заузимање Берлина, већ оснивање Израела. Тако је настала концепција Холокауста. Шездесетих година је почела И индоктринација Холокаустом; народи Европе, и то пре свега Немци, требало је вечно да се кају и извршавају вољу САД – најбољег пријатеља свих Јевреја. Томе се супротстављала концепција црвених мудраца, по којој је хитлеризам побеђен и више не представља опасност. Здраве националистичке немачке снаге с њиховим традиционалним антиамериканизмом добиле су могућност да учествују у изградњи Немачке Демократске Републике. Главна трагедија у Другом светском рату, по црвеној верзији истине, била је Хирошима, чудовишно убијање стотина хиљада цивила америчком атомском бомбом. Брат Хирошиме је био избомбардовани Дрезден. Трагедија Јевреја се није издвајала у светлу трагедије милиона Руса, Украјинаца и Белоруса који су погинули у рату. Спор између те две концепције трајао је неколико деценија. Победа САД у хладном рату била је и победа Холокауста. Године 1945.  Чак 57 одсто Француза је сматрало да су победили углавном Руси, а 20 одсто да су Американци. У 2004. години полови су се променили – 20 одсто за Русију, 58 одсто за САД. Хирошима је заборављена, Аушвиц је постао место ходочашћа. Демократија је престала да буде владавина већине – у оквиру идеологеме Холокауста, већина у било којој земљи не може да одлучује против воље Америке. Она може да буде „агресивно-послушна”. Није џаба Јулија Латињина против општег бирачког права, да бирају могу само они богати, а приче о банкарима и финансијским махерима су већ „припрема за нови Холокауст”. Холокауст се од идеологеме претворио у култ који тежи да заузме место хришћанске вере. Његове присталице говоре и пишу да је „Аушвиц поништио Голготу”, да је немогуће веровати у Христа после Аушвица, да је Холокауст производ хришћанства. Зато су, у земљама где је тај култ снажан, спољна обележја хришћанства прогнана из јавног живота, и слободно се може хулити на хришћанску веру – али је за пошалице о холокаусту само ове недеље само у Француској поднето 75 кривичних пријава. Рекло би се, Руси су спасили Јевреје, отворили су капије Аушвица – значи, Русима та концепција није претња, је л' тако? Испоставило се да су, након што је тежиште пребачено са рата на жртву, Јевреји постали главни, а Руси - споредни елемент, који се може заменити за, рецимо, кијевски режим. У данашњој Русије култ Холокауста је увозни производ, саставни део пртљага либералне опозиције. Он је непријатељски према новој Русији, као што је био и према совјетској Русији.

Прочитајте још:Провокација Зукорлића: Срби су за памет ишли код Бошњака

За Јевреје је култ Холокауста постао нова трагедија. Израелску омладину, а сада и јеврејску омладину у другим земљама, уче мржњи и неповерењу према нејеврејима, окрутности према својим суседима. Из трагедије у Аушвицу они су извукли закључак – не могу се вређати Јевреји. То је, наравно, у реду. А сви други могу? У листу Times of Israel, блогер је отворено позвао  на геноцид против Палестинаца. Чланица израелског парламента Аелет Шакед позвала је на убијање палестинске деце – „мале змије  ће израсти у велике змије”. И у Русији је на радију „Ехо Москве” Матвеј Ганапољски (чији став о холокаусту и данашњој Русији је познат”) позвао на геноцид против муслимана, јер „исламисти су нељуди”. Да, нису сви муслимани исламисти, нису сви Јевреји ционисти, аи мислим да је мисао јасна. Русима је, с њиховим милионским ратним жртвама, било тешко објаснити зашто је смрт Јеврејина важнија од смрти Руса. Зашто треба обележавати дан холокауста, а не дан погибије Јермена, или Тутса? Или трагедију у Хирошими и јунаштво Стаљинграда? Тај спор још није окончан. Извор: Факти.орг