Правда

Пише: Милош Здравковић Готово већина кључних информација из света протеклих недеља се тиче ситуације у Сирији, земље преко које велике регионалне и светске силе, помажући владине снаге или исламистичке побуњенике, покушавају трајно да „зацементирају“ свој утицај на Блиском истоку. Ових дана сведоци смо великог повратка Русије на блискоисточну позорницу. Показало се да је овогодишња јесења сезона од кључне важности на Блиском истоку. Муслимани прослављају Бајрам, празник жртве, Јевреји Дан очишћења, док се православци радују рођењу богородице Марије. Помало изненађујуће, најважније место разговара о Блиском истоку је Москва, где је Путин примио у низу израелског премијера Нетанијахуа, палестинског председника Махмуда Абаса и турског владара Ердогана. Они нису дошли да уживају у михољском лету у Москви иако је овај град доста привлачан у ово доба године. Наводно су Абас и Ердоган дошли да са Путином присуствују свечаном отварању највеће московске џамије, огромне и раскошне структуре у којој десет хиљада верника може да се моли одједном. Овај град има више муслимана него многи муслимански градови и престонице широм света, јер близу два милиона од њених 14 милиона становника су номинално муслимани (додуше, различитих националности и верзија ислама). После свечане церемоније отварања, двојица муслиманских блискоисточних лидера имали су дуге и садржајне разговоре са Путином. Бењамин Нетанијаху, премијер Израела, који је пропустио свечану церемонију отварања велелепне џамије (боравио је пре ове церемоније), дошао је са својим начелником генералштаба и начелником војне обавештајне службе. Још од времена првог арапско-израелског рата није било такве високе посете Москви. Том приликом Нетанијаху је водио заиста дуге и тешке разговоре о садашњости и будућности Сирије. Ово изненадно интересовање за „временске прилике“ у Москви знак је да је руски улазак у сиријски окршај изгледа био дипломатски пун погодак. Претходних дана, цео свет као да се питао да ли је могуће да Русија, после кризе у Украјини и међународних санкција (ЕУ и Америка) има снаге и смелости да се упусти у подухват тако далеко од куће? Руси су требали да се дуре у Кремљу, оптерећени санкцијама, али и да гутају све што им се сервира. Сада су чињенице на терену у потпуности изненадиле све стратеге и аналитичаре, пре свега у ЕУ. Руски војници и маринци, руско оружје, авиони и бродови се виде на медитеранској обали Сирије – они граде нову базу у Латакији (град насељен Алавитима, који у потпуности подржавају Башара ал Асада), решени да веома дуго остану у Сирији. Гласине о руском повлачењу из сиријског колапса, испоставило се, биле су преурањене. Путинов апел за мир у Украјини (протумачен од усијаних радикалних глава као издаја) омогућио је да се стабилизује Донбас. Пола милиона избеглица се вратило назад у овај плодан и развијен регион, или, како га називају, руски (украјински) Рур. После постигнутог релативног мира у Донбасу, Путинове руке су сада слободне да делују на другом месту. Русија се вратила на Блиски исток – и та је чињеница неочекивана, као и пре неколико година када је изгледало да су Руси изгубили интересовање за дешавања на Блиском истоку (нарочито после пада Гадафија). Они су били заузети на другим местима – од покушаја да се спријатеље са Европом, да организују зимску олимпијаду у Сочију (да западњацима покажу да су једни од њих), да подигну ниво односа и реше историјске спорове са Кином, до решавања граничних спорова са Јапаном… А онда су се америчке трупе и тенкови стационирали на руске границе у балтичким државама, на неколико сати вожње до Санкт Петербурга. У последњем тренутку, када се сиријски колапс чинио далеким само неколико дана ако не недеља, Руси су се пробудили и спасли свог савезника Асада. Овај потез је променио правила игре. САД су постале заинтересоване за дешавања у Русији поново, а Обама је затражио састанак са Путином током његове посете Генералној скупштини УН у Њујорку 28. септембра 2015. године. Само неколико дана пре тога сусрет је био потпуно ван разматрања. Ово представља неки вид изласка Путина из западне изолације.

Турска у игри

Састанак Путина са Ердоганом се догодио у кључном тренутку. Турска је заправо жртва сиријске кризе, упркос томе што је њен допринос тој кризи велики и несумњив. Ердоган је веровао да ће Асад пасти за неколико недеља. Он је прихватио и позвао сиријске избеглице у своју земљу, основао огромне кампове за избеглице. Сада Турска има два милиона сиријских избеглица и штету у буџету од близу осам милијарди долара. Тај терет је главни разлог за недавни изборни пораз Ердогана и његове странке. Предлог (заправо наредба САД) за Турску да се придружи коалицији под америчким вођством је неодлучно прихваћена, али је убрзо постало јасно да овај пут не води никуда. Турски план да оснује зону забране летова у близини сиријско-турске границе изазвао би директну руску умешаност, јер после његове имплементације, Асада и Сирију, какве смо познавали, не би било могуће спасити. После руске одлуке, Турци су изгубили сваки излаз. Турци су реаговали тако што су покренули талас избеглица ка Европи. Европљани су били прилично узнемирени, али и они су морали да жале за својим поступцима. Они су здушно „навијали“ за уклањање Асада, подржавали његове противнике, не желећи да плате за избеглички боравак у Турској. Турци нису могли да задрже два милиона избеглица у својој земљи без значајне подршке Европе, а такве подршке није било. Тако су Турци одлучили да Европљани осете реку избеглица на својој кожи. Вероватно можемо додати да САД нису уложиле „приговор“ на турску акцију. У Москви је Ердоган назвао свог колегу Путина „драги брате“, што је обично резервисано за краљеве у региону и блиске савезнике. Први пут је гласно подржао идеју Владимира Путина да било какав договор у Сирији треба да подразумева и председника Асада. Имајте на уму да је пре само неколико дана, пре него што је стигао у Русију, официјелно изјавио да „Асад мора да оде“. Сада када је ментална баријера пробијена, Ердоган и Путин су обновили своју расправу о гасоводу Јужни (Турски) ток, који је замрзнут пре неколико месеци. Преговори нису завршени, али изгледа да су ствари почеле да се покрећу. Треба напоменути да су и овде Турске преговарачке позиције додатно ослабљене склапањем договора о градњи Северног тока-2.

Положај Израела и Палестине

За Израел руски ангажман значи да је њихова стара слобода да бирају циљеве по принципу кога више волим делимично ограничена. Једна је ствар да бомбардују практично беспомоћне сиријске трупе (беспомоћне јер је војска десеткована и у људству и у техници), што су урадили десетак пута прошле године, а сасвим друга ствар да њихове бомбардере „гледају“ С-300 системи и авиони пресретачи Су-27 са руским асовима у кокпиту. Зато се Нетанијаху упутио у Москву. Нетанијахуа је интересовало своје. Да ли Руси и њихови савезници, Иран и Хезболах, намеравају да чувају Асада или да се боре против Израела? Чини се да је добио одговор који је и желео да чује. Израелу се гарантује безбедност. На захтев Нетанијахуа, Руси и Израелци су се сложили да се успостави телефонска линија између њихових војски како би се смањила могућност међусобних непријатељских сусрета. То је нормална пракса – такав телефон функционисао је у 1974. години између зараћених Израела и Египта. Ово није сарадња, ни заједничко планирање, а ни договор између савезника. Само институционални механизам за спречавање нежељених ефеката, што је добра ствар. Израел и Русија не могу бити савезници – они следе међусобно супротстављене циљеве и њихови савезници су сасвим другачији. Израел је умерено непријатељски настројен према Асаду, повремено бомбардује положаје сиријске војске, мада су те акције, истини за вољу, ретке, пре свега због блискости Друза у Сирији са режимом председника Асада, са једне стране, али и њихове нераскидиве везе са хебрејским (јеврејским) народом са друге. Израел је неуморно непријатељски расположен према руским савезницима у Сирији, Ирану и Хезболаху, а сасвим је равнодушан према ISIS (наравно, у овом тренутку). Зато је прича о руско-израелском савезу у Сирији само празна прича квазианалитичара. Међутим, Путин је врло пријатељски настројен према Израелу и Јеврејима. Гарант пријатељства су свакако и 1,5 милиона руских Јевреја, који су отишли да живе у Израел после слома СССР. Његово пријатељство неће га изазвати да преда Сирију или да раскине везе са Ираном. Јер, чак и највећи пријатељ Израела на овој планети САД су свесне својих интереса. У више наврата Путин је обећао да ће спасити Јевреје ако се ствари потпуно погоршају за њих. Да ли је имао у виду масовну евакуацију израелских Јевреја у Русији као последње средство, као што је Русија (бивши СССР) урадила 1939. године, спашавајући пољске Јевреје, или нешто друго, то за сада није познато. Непотребно је рећи да смо веома далеко од сценарија апокалипсе за релативно младу јеврејску државу. У сваком случају, Нетанијаху је добио чврсте гаранције да Русија неће извршити инвазију на суверенитет Израела, а, што је још важније, руско софистицирано напредно оружје неће завршити у рукама пре свега Хезболаха.

Дипломатски искорак

Добри односи са Нетанијахуом Путину не могу нанаети никакво зло нити ће. Нетанијаху је и даље веома моћан човек, способан да позове већину у америчком Сенату, а при томе је главни савезник Саудијске Арабије, водеће и најмоћније земље сунитског арапског света. Скоро одмах по састанку са премијером Израела, Путин се састао и са Абасом. Овај састанак је био веома пријатан. Абас му је причао о невољама Палестинаца, о проблемима са Ал Акса џамијом у Јерусалиму, поменуо је одузимање хришћанске земље и више других невоља. Абас је такође охрабрио Путина да спасе Сирију од распадања, а чуо је Путиново објашњење руских планова.

Прочитајте још:Да ли је Владимиру Путину у Њујорку претила опасност?Путинов наступ у Њујорку био је дан успостављања Русије као нове суперсиле

Извор: vremeje.rs