Правда

Месец дана пошто сам објавио први текст о Путиновом сиријском гамбиту, ствари се одвијају тачно према у њему изнетој прогнози. Русија је отпочела војну интервенцију у Сирији, која се своди на ограничене хируршки прецизне ваздушне нападе (уз повремено коришћење крстарећих ракета из Каспијског језера, тек толико да Москва демонстрира да САД у тој врсти технологије немају монопол који су мислиле да имају), уз више пута поновљен став да слање копнених трупа не долази у обзир. Динамика и мете руских напада потврђују тезу, такође изнету у чланку, да приоритет Русије у Сирији јесте очување сопствене сфере утицаја у тој земљи, за почетак путем подршке Башару ал Асаду да опстане на власти, па тек онда борба против Исламске државе. Наравно, нико не очекује да московски званичници то и признају, јер „борба против тероризма“ пропагандно много лепше звучи – у том погледу, уосталом, имају на кога да се угледају – али противречности у званичним саопштењима руског министарства одбране и медијским извештајима неумољиво указују на право стање ствари. Кад видите ударну вест да су „руски авиони гађали 55 положаја ИСИС у областима Идлиба, Хаме и Алепа“, а онда баците поглед на ратну мапу Сирије, одмах упада у очи да су територије које контролише ИСИС далеко од поменутих градова. Наравно, америчка пропаганда упорно скреће пажњу на ову противречност и узвраћа сопственом неистином да је Асадов режим најодговорнији за 250 хиљада мртвих и милионе избеглица и да Русија подржавајући га бива саучесник у његовом злочину и само долива уље на ватру. Примарни задатак аналитичара и јесте да разликује суштину од пропаганде како би основано претпоставио у ком правцу би сиријски грађански рат даље могао да се одвија. А суштина је у следећем.

Троструко позитивна акција

Руска интервенција у Сирији је троструко позитиван догађај – добра је и за Сирију, и за Русију, и за свет. За Сирију је добра јер даје какву-такву наду да би грађански рат у овој земљи могао да се оконча одрживим политичким решењем, прихватљивим за већину сукобљених страна и пре свега за сиријско становништво. Да Русија није интервенисала, само је питање тренутка када би Асад пао са власти пред налетом побуњеника различитих боја, подржаних од стране Сједињених Држава, Француске, Турске, Саудијске Арабије и других спољних актера заинтересованих да из Сирије истисну руски и ирански утицај у сопствену корист. Резултат би био инсталирање марионетске власти у Дамаску, која не би имала ефективну контролу над већим делом територије земље, којим би некажњено дивљали различити екстремисти, а алавитска мањина би највероватније доживела осветнички погром. Имали бисмо још једну у низу блискоисточних држава у хаосу, извозника тероризма и илегалних миграната. Подршком Асаду да се одржи и сиријској војсци да напредује на терену, Русија најпре спречава могућност да Алавити доживе погром, затим смањује простор за дивљање екстремиста (иако тврдим да са њиховим потпуним уништењем неће журити, јер јој њихово постојање и деловање даје добро пропагандно покриће за интервенцију), да би напослетку дала шансу и обнављању јединства Сирије кроз измирење сунита и Алавита и транзицију ка политичком поретку који би био по мери и једних и других. Морам да признам да око овог последњег нисам оптимиста, јер за остварење у овом тренутку тако сложеног политичког циља није довољна војна интервенција – на бајонетима се не може седети. Готово је немогуће очекивати да се Сирија поново уједини под Асадом, јер је за већину сунита он једноставно неприхватљив – не само због начина на који перципирају његово поступање у актуелној кризи већ и због дуге контроверзне историје клана Асад и алавитске владавине Сиријом, која је испунила сунитска срца и умове мржњом и неповерењем. Обнова јединства Сирије стога би морала да подразумева одлазак Асада у неком тренутку и његову замену сунитом који би био благонаклон и према Алавитима, пријатељ Русије и неповерљив према Сједињеним Државама. А како наћи таквог међу сунитима, ако се зна да су њихова елита и становништво разапети између: чекића америчких марионета, џепова пуних долара и уста пуних обећања о демократији и лагодном западњачком животу за све; и наковња исламских фундаменталиста, задојених мржњом према целом свету? Зато ћу поновити став из претходног чланка да Москва неће у недоглед тражити личност која би могла да обнови јединство Сирије, већ ће се у неком тренутку једноставно помирити са распадом земље и очувањем позиција у за њу виталном подручју уз Левант, који већински настањују Алавити. Крњу Сирију, или чак Алавитску државу, сматрам изводљивијом опцијом за Русију него што би то био повратак целе Сирије у њену сферу утицаја.

Зашто је акција добра за Русију

Интервенција Русије је добра за њу саму најпре из поменутог разлога што она њоме брани своју сферу утицаја од америчке и исламистичке експанзије, и то на њеном истуреном положају – једином преосталом изван постсовјетског простора, и то на топлом мору, у стратешки тако значајном региону какав је Блиски исток. Рат у Грузији и украјинска криза показали су колико је опасно за једну велику силу да се брани искључиво на својим границама те сиријском интервенцијом она шаље и снажну поруку – да није спремна на узмицање ни са положаја који се налазе мало даље од тих граница. Што интервенција буде успешнија, порука ће бити јача, јер ће се доказати капацитет Русије за пројекцију моћи ка удаљеним подручјима, који су јој на Западу дуго оспоравали и на том оспоравању темељили тврдњу да је Русија само регионална, не и велика сила. Вашингтон ту поруку не може да схвати другачије, него овако – ако су спремни и способни да нам ово ураде у Сирији, шта ли би нам тек радили ако наставимо да их притискамо у Украјини или их, недајбоже, изазовемо и на тлу саме Русије? Чврст став Русије према Америци приказан сиријском интервенцијом добар је и за свет. Одавно тврдим да је он исувише сложен и разнолик да би се њиме управљало само из једног центра, како би то хтела америчка елита, односно да би му се наметале некакве „универзалне“ вредности, уз занемаривање локалних специфичности и традиција. Русија се у Сирији, као и свуда другде где се нашла у клинчу са Сједињеним Државама, не бори само за себе већ и за мултицентричан свет који би био много праведнији од оног у коме би постојала хегемонија Вашингтона. САД се, нажалост, упркос релативном опадању моћи у односу на Кину и неке друге играче, и даље тврдоглаво држе експанзионистичке спољне политике, чији је циљ освајање света, као рањени лав који након сваког убода гризе још жешће. Но у неком тренутку мораће да прихвате реалност неизводљивости свог подухвата и помире се са мултицентричним светом, а што им неко више буде показивао зубе, то ће пре доћи до историјске спознаје.

Зашто ће Руси да одуговлаче

Руска интервенција у Сирији значајно доприноси томе јер ремети америчке планове не само у Сирији већ и шире на Блиском истоку. Није нимало случајно да је врховни лидер Ирана ајатолах Али Хамнеи непосредно након отпочињања руске интервенције забранио било какве даље преговоре са САД након склапања нуклеарног споразума – осетио је да непријатељ слаби и узмиче и да треба стрпљиво да сачека промену његове политике да би разговарао с њим. Погледајте само Ирак – након две и по деценије америчких притисака, изолације, затим и окупације те земље, дешава се да режим у Багдаду, за који су сви веровали да је проверено лојалан Вашингтону, не само што је у овом тренутку ближи Техерану већ и од Русије тражи да војно интервенише на његовој територији против Исламске државе. Регионални савезници САД – Турска, Израел, Саудијска Арабија, о Египту да и не говорим, понашају се све независније, јер виде да Америка није способна да уместо њих заштити њихове интересе. Наставак оваквих трендова на Блиском истоку неминовно ће се прелити и на друге регионе, те ће амерички хегемонистички подухват морати да доживи пораз. Не треба очекивати да руска интервенција буде брза и кратка. Разлоге сам већ наговестио. Један је да Руси немају намеру да журе са уништавањем екстремиста, посебно Исламске државе, јер би тиме одузели себи добар изговор за интервенисање ради својих примарних циљева. Други је да не желе непотребно да расипају капацитете повећавањем обима интервенције и тиме ризикују да у неком тренутку ескалирају исту и до копнене, јер су научили добру лекцију и из свог искуства у Авганистану и из америчких искустава широм Блиског истока. Интервенција ће бити спора, лагана, али ефикасна, у садејству са копненим снагама сиријске војске, које су једине овлашћене да промене однос снага на терену и ојачају позиције званичног Дамаска у неким будућим мировним преговорима. Ту лежи и трећи разлог зашто ће Русија одуговлачити интервенцију – крајњи циљ и јесте успех политичких преговора и транзиција у Дамаску ка режиму који би био укључивији од Асадовог, а у исто време једнако проруски и антиамерички. Иако понављам да сам скептик када је реч о могућности да Руси међу сунитима пронађу снаге које би испуниле овај последњи циљ, једно је јасно – штагод Москва на крају постигла у Сирији, све ће бити далеко боље него што би било да није интервенисала, односно да је оставила Сирију на милост и немилост америчким марионетама и џихадистима.

Прочитајте још:ПЛАМЕН СУНЦА: Путин спрема најубојитије оружје за исламсте (ФОТО/ВИДЕО)ЛАЗАНСКИ: Владимир Путин бацио је Американцима рукавицу у лицеПутин упозорава Запад

Извор: Одмотавање суштине/Unwrapping the Essence