Правда

Стручњаци наводе да је то последица тога што нисмо реформисали јавна предузећа, али и постојања отпора да се промене систематизације због смањења плата и губитка бенефиција, као и лаког стицања диплома менаџера на приватним факултетима, а све с циљем "удомљења" у државној служби. Драгољуб Рајић из Мреже за пословну подршку рекао је да најпре треба разграничити шта је уопште менаџер, пошто у клашичној теорији постоји подела на топ, средњи и нижи менаџмент. "Менаџером се, бар у тој терминологији, назива свако ко у извесном смислу руководи, ако у структури фирме има овлашцења да руководи својим колегама макар то била једна или две особе подразумева се да је то једна врста менаџера", објаснио је Рајић. Проблем је што, наводи Рајић, ако говоримо о државној управи, јавном сектору пре свега и јавним предузећима, број тих људи који имају менаџерску позицију и нека врста су руководилаца далеко већи него у сличним јавним компанијама у неким другим државама или деловима јавних сектора. "Код нас се чак често дешава да имамо људе на руководећим местима иако имају само једну две или три особе испод себе, док по правилу у земљама западне Европе где је тај менаџмент систем развијен, ретко се среће неко које је менаџер ако испод себе нема најмање шест људи", истакао је Рајић. Он је прецизирао да је једница за управљање, тзв. менаџмент јединица у Европи већа него у Србији. "То је последица тога што ми нисмо реформисали наша јавна предузећа, број тих људи на руководећим местима је много већи и велики отпор да се изврше промене тих систематизација и називи њихових радних места јер се подразумева да ће можда у једном делу зараде бити мање или ће изгубити део бенефиција који сада уживају", сматра Рајић. Када говоримо о приватном сектору, треба раздвојити менаџере у приватном сектору који су заиста руководиоци, односно руководе тимовима и одређеним бројем људи, али у малим фирмама је врло често да се неком да звање менаџера како би му се дало на важности иако има једног, два, три или четири запослена, навео је Рајић. "Ако неко отвори фирму и води је сам, већ добија звање директора, а то је на западу предузетник а не директор", рекао је Рајић. Председница АСНС Ранка Савић сматра да су код нас потпуно промењени критеријуми и мерила вредности, па се потенцира ухлебљење у државној служби. "Гро рада и могућности проналажења запослења у овој држави је управо у јавном сектору и државној управи, и млади људи иду ка томе да заврше те школе јер мисле да ће као менаџери лакше да проналазе послове", казала је Савић. С друге стране, приватни факултети омогућавају веома лако стицање дипломе менаџера и онда се маса младих људи опредељује да иду на њих и без претераног труда и рада добију диплому менаџера, додала је Савић. Према њеним речима, потребна је много већа повезаност приватног сектора и просветног система. "Ми смо друштво које периодично избацује претеран број кадрова па онда долазимо у ситуацију да немамо бравара, ливца...", приметила је Савић. Председник Удружења послодаваца Србије Небојша Атанацковић рекао је да Србија има дупло више менаџера према броју запослених него што то имају земље ЕУ. За такво стање је пре свега заслужан јавни сектор, јер у приватном не постојих вишак менаџера, оценио је Атанацковић. Према његовим речима у реалном сектору не само да нема вишка менаџерског кадра, већ је у многим сегментима присутан мањак, јер притани сектор увек покушава да направи уштеде и да не плаћа непотребне менаџере. Домаћи приватни сектор би се у том погледу могао равноправно поредити са Европом и нагласио је он и додао да када би се наша јавна предузећа угледала на приватнике, подаци за читаву земљу не би се много разликовали са европским земљама. "У приватном сектору фирме покушавају да смање непотребне трошкове и расипање новца на некорисне ствари. То није случај у јавним предузећима где се често понаша мање домаћински. Да није тако не би правили губитке него би имали профит", рекао је Атанацковић. Истраживања у Европи показују да менаџер може да надгледа 30 или више запослених, делимично помоћу технологија за комуникацију и извесну помоћ у контроли рада. У највећем мексичком произвођачу кекса Гемеса, у власништву америчке компаније Пепсико, до пре неколико година је било 56 запослених на једног шефа, уместо односа од 12 према један који је преовладавао средином 90-их година. Током владавине бившег америчког председника Била Клинтона, једна од кључних иницијатива за реструктурирање радне снаге у САД било је повећање распона контроле супервизора и менаџера над запосленима са односа од 1 према 7 на ефикаснијих 1 према 15.

Прочитајте још:НЕЋЕ ВИШЕ МОЋИ ДА КОМАНДУЈЕ: Немачка постепено остаје без доминантног економског положаја у ЕвропиВеће плате и пензије, али коме?

Извор: Курир