Правда

То говори и да се актуелна власт коју персонализује Александар Вучић осећа сигурно са подршком коју у овом моменту ужива, а да се друге странке прибојавају не само да неће имати прилику да уђу у владу већ и да се неће домоћи парламентарног статуса. Цензус ће, и за оне који верују да су изнад њега и за оне који се прибојавају да нису, бити ноћна мора. Све странке, осим наравно СНС-а, а и СПС, имаће "проблем" са цензусом. Због чега би се Вучић одлучио за изборе кад је чини се сва власт у његовим рукама и када има огромну подршку и у јавности и у парламенту. Нови избори би били нова подела карата како у самом СНС-у, тако и у влади. На крају би се и опозиција нашла на тешком испиту за који је јасно да га многи неће проћи. Како се очекује чиста победа СНС-а, попут оне из 2014, јасно је да би Вучић добио нови и јак легитимитет, а последица тога је и већи маневарски простор. Вучић као аргумент за расписивање избора може користити и опозициону прозивку, али и агресивну медијску кампању против неких чланова владе и председника. Други разлог могу да буду трзавице у СНС-у и влади, којих сада има заиста много више него пре. Али, наравно, ни кадровска политика, а ни медијске кампање нису примарни мотив за изборе, иако је то лак начин да се власт реши непоузданих кадрова или оних који су јој због лоших резултата или негативних кампања постали политички баласт. Неуверљива су објашњења, попут Слободана Антонића, о Вучићевим мотивима да иде на изборе који се своде на "ирационалност сујете", или неких других који говоре о "потреби режима да се непрекидно нешто дешава". Ове тезе не користе ничему осим ако нису део опозиционе борбе против "режима". Довољно је видети само како је Вучић последњих неколико година – од 2012. до данас – успео да политичким активностима и маневрима декласира све политичке такмаце и да постане неприкосновени господар политичке арене, па да буде јасно да су његови потези били осмишљени и успешни. Тако да приговори да је реч о "хиру" или "замајавању јавности" заправо више говоре о онима који их изричу него о оном о коме је реч. А најчешћи мотиви промена у политици јесу односи снага њених кључних актера. Ко су или који су главни центри моћи политичке сцене код нас? То су, с једне стране, Вучић и његово окружење, а са друге стране моћни странци који се овде мешају у све и свашта. То свакако нису тајкуни чија је моћ ослабила због утицаја кризе у којој су они постали угрожени дужници јачих играча, али и новог односа према њима које је демонстрирао Вучић. Исто тако слаба, подељена, безидејна опозиција никако није значајан фактор политичке сцене. Чак и да је много јача, њу би или инструментализовали странци или пак пацификовала власт. Цела прича се своди на то да би после очекиване победе на изборима Вучић добио јак и нов легитимитет и чистију ситуацију. То му је потребно да би имао јачу преговарачку позицију с моћним странцима (два или три амбасадора их представљају). Тако је 2014. изборима који су се исто тако многима чинили непотребни Вучић успео не само да дође до позиције премијера и доминантне улоге у политичком животу, већ је створио и за нијансу већи маневарски простор у односу према странцима. После поменутих избора постало је много лакше оно што је пре њих било тешко или немогуће, а то су: неувођење санкција Русији, парада у част Путина и, рецимо, лобирање за руско "њет" у УН поводом британског предлога резолуције о геноциду у Сребреници. Замислимо неки од тих догађаја у шароликој коалиционој влади и могуће Динкићево торпедовање таквих одлука претњом изласка из исте. Зато је логично очекивати да би у случају расписивања избора на свим нивоима и после убедљиве победе Вучић имао додатни ветар у леђа и мало јачи положај у односима са странцима.

Прочитајте још:Koсмет није питање о коме треба да одлучује државни врх иза затворених врата уз рујно вино и сочну јагњетинуГде је излаз?

Извор: Политика