Правда

Остало је још неколико дана до 3. oктобра (прим. аут. Дан Уједињења Немачке). To je довољно добар разлог да се са искреном радошћу сетимо догађаја од пре двадесет и пет година. У условима политичких датости у свету ми Немци смо добили шансу да поново успоставимо јединствену државу. Прекид у историји нас и наше нације је више него очигледан. До 1945. године имали смо заједничку историју. Међутим, генерације које сада живе у нашој земљи само условно деле заједничку прошлост. Али зато од 1990. г. поново имамо заједничку будућност. Али, чинимо ли од тога оно најбоље? Заборавили смо шта је омогућило уједињење Немачке Многи од нас се усредсређују на догађаје са улица Источне Немачке који нам и данас, чини се, одузимају дах. Пре свега онда када помислимо шта је могло да се догоди да је нешто кренуло по злу. То не смемо ни да замислимо када се само сетимо онога што се у то исто време догађало у далеком Пекингу или недавно на Мајдану у Кијеву. Чак и упечатљивe Демонстрације Понедељком у Лајпцигу биле су само привремена завршница једног развоја који чак ни започео није Хелсиншким процесом. Његово концептуално исходиште је у педестим годинама и има везе са идејама некадашњег пољског министра иностраних послова Рапацког. Фактичко уређење Запада је било оно што нам је омогућило да овај процес не само обликујемо, већ и да га доведемо до таквог краја који ће учинити могућим да не мислимо искључиво на уједињење. Могли бисмо да га поново успоставимо а свакако морамо да се подсетимо доприноса Вилија Бранта и Хелмута Кола том процесу. Право нам је омогућило уједињење Ред је да се данас сетимо приликa које су нам омогућиле уједињење. Међутим, тада су постојали и путеви деловања - такозване корпе Хелсиншког процеса - без којих би овај резултат био незамислив. Људска и грађанска права била су кључ успеха. Показало се такође да и у размишљањима о заједничкој европској безбедности, а тиме и о конвенционаном разоружању, живи идеја будућности. Но, корпа економских питања се у годинама након 1990. године разоткрила као капија продорa у Европу оног правог, неулепшаног, капитализма. Па ипак, показала се и једна особеност овог свакако најдужег преговарачког маратона у новијој историји. Он је поставио темеље међународног права тако да су сви поступци требало да служе једном циљу: никада више рат у Европи. Било је више него очигледно да су спорови у Европи били последица Другог светског рата, чак иако се каснијих година на Балкану драматично испоставило у којој мери пракатастрофа Првог светског рата и дан данас одређује Европу. Не смемо данас да пропустимо да осврнемо и на став америчког стратега Џорџа Фридмана о том времену. Према њему тежња Сједињених Америчких Држава од 1871., године оснивања Немачког царства, наовамо, имала је за циљ подривање сваке смислене и суштински потребне сарадње између Русије и Немачке, као и стварање разлога за рат. Тријумф ”демократске правне државе” у поново уједињеној Немачкој У оваквим околностима нема друге до да у нашој земљи опстајавају различита сећања на 1989. и године после ње. Управо ради повлачења јасних грaница према мрачним страницама немачке историје, што се нужно односи и на ДДР,требало је створити такву државу која ће функционисати искључиво у складу са правом, а самим тим и са суверенитетом немачког народа. Многи грађани некадашње ДДР имају веома помешана сећања када је у питању начин на који је у Немачкој успостављена та ”демократска правна држава”. На Западу се тај начин сматрао потпуно природним. Од заједнице правих вредности до разарања међународног права од стране Запада После свега што се догодило морали бисмо да приметимо једну ствар: Појам ”заједнице правих вредности” је нестао из речника чланица НАТО. Све док су постојали Совјетски Савез и Варшавски уговор то је била опробана и оправдана тољага Запада којом је он могао свакога да притисне. Ратом против Југославије Запад, кога је снажно карактерисало међународно право, кренуо је у уништавање међународног правног поретка, како би реализовао стратешку надмоћ Сједињених Америчких Држава. За девет година се циљ ”Никада више рат у Европи!” преокренуо у своју потпуну супротност. Сједињене Државе су поново увеле рат у Европу, а ми смо у томе суделовали. Бивши савезни канцелар Герхард Шредер је у вези са кризом у Украјини отворено признао да је својом сагласношћу за напад на Београд прекршио међународно право. И не само то! Ми и данданас сматрамо да је наше изузетно постигнуће то што је у наш устав унета забрана агресије. Са немачког тла не би смео да крене више ниједан рат. Међутим, земља која је, као ни једна друга, профитирала од новог правног поретка у Европи поново је постала учесница у нељудским агресивним ратовима. НАТО нам је својим деловањем, увлачећи нас у рат за ратом, све до рата у Либији, извукао ослонац испод ногу на коме стојимо сви ми у Европи.

Прочитајте још:ПРОМЕНА РАСПОЛОЖЕЊА: Патриотске снаге сигурно прелазе цензусМОСКВОМ СЕ ОРИЛО: „Косово је Србија“ и „Убиј Албанца“! (ВИДЕО)

Канцеларкино унутардржавно уништавање поимања права Но, неће се стати код разарања међународног права од стране Запада. Свакако је већ био упадљив интензитет са којим се господин Председник савезне државе залагао за војне интервенције за које се испоставило да су централни узрок неизмерне патње у нашем непосредном суседству. Због околности, насталих таласом избеглица, госпођа Савезна канцеларка главом и брадом укинула је централне аспекте европског и немачког правног поретка, не предузимајући никакве ефикасне коракена успостављању тог истог поретка. У земљу може да дође ко хоће и под условима који могу бити на подсмех нашем праву. Према вестима које нам стижу у нашој земљи бораве на стотине хиљада људи о којима држава не зна ништа, а још више их је на путу ка нама. Утисак јавности је да ова савезна влада шурује са онима који свесно желе некакву другачију земљу од данашње Немачке. Наравно, свако има право да се залаже за такву ствар у оквиру нашег уставног поретка. Али, због такве ствари нико нема право да изведе пуч. То право нема ни савезна влада. Извор: Београдски форум за свет равноправних / Правда