Правда

На процену реалних домета ових протеста вратићу се касније, а сад бих се најпре позабавио питањима – какви мотиви покрећу људе да изађу на улицу и траже смену уз Лукашенка најдужег владаоца у Европи, али и чији би реални интереси могли да стоје иза ових дешавања? Одговори на ова два питања објашњавају суштину демонстрација у Црној Гори, уз чије сазнање ћемо лакше и до процене њихових домета. Оно што најпре упада у очи у већини покушаја анализе црногорских протеста јесте њихово поређење са неким другим сличним дешавањима – од београдских протеста 1996/7. и оног петооктобарског, преко „обојених револуција“ на постсовјетском простору, Арапског пролећа, па све до скорашњих збивања у Украјини, али и оних најсвежијих на Балкану (Македонија и Косово). Избор са којим од ових дешавања ће конкретни аналитичар поредити подгорички народни бунт најчешће зависи од његове процене суштине истог, али и евентуалне навијачке оријентације за или против њега, као и према дешавањима с којима се прави поређење. Зато је и битно да установимо суштину, и то, ако је могуће, без навијања. Полазна тачка у томе биће следећа – сва ова поређења имају минимум основаности, јер сва поменута дешавања имају нешто заједничко. То нешто је чињеница да ни у једној од наведених земаља које су преживеле народне протесте до њих не би дошло да се није створила критична маса обичних људи незадовољних одређеним елементима постојећег режима – било да се ради о одређеном степену неслободе, перципиране неправде, великој корупцији, или лошем економском статусу великог дела становништва, или – по правилу све то заједно. Значи, свуда је постојало некакво незадовољство широких народних маса, на које актуелне власти нису имале адекватан одговор. То је без икакве сумње случај и у Црној Гори, економски релативно заосталој малој земљи Балкана, на челу са режимом огрезлим у криминалу и корупцији и никад до краја консолидованом демократијом и владавином права.

Зашто Руси немају везе са протестом

Е сад, ни у једном од побројаних случајева народних бунтова, незадовољство народних маса корумпираним властодршцима није било једини мотив, нити су се ове масе спонтано дигле на побуну. Увек би их на то покретале различите елите специфичних политичких интереса и циљева, често међусобно сукобљених, али у датом тренутку уједињених око једног циља – збацивања актуелне власти. И увек би ти политички циљеви елита стекли примат над поменутим најосновнијим узроцима незадовољства маса, а међусобно сукобљавање ових елита око тога чији ће циљеви бити остварени довело би до феномена „револуције која једе своју децу“ и изневеравања идеала већине обичних људи о некаквом бољем животу уз више демократије и слободе, мање корупције и слично. Такође, увек би неке спољне силе настојале да искористе ситуацију за своје интересе, ако не и од почетка дириговале збивањима. Црна Гора није изузетак од овога. Кажу да је политички циљ који се искристалисао као најгласнији у палети различитих интереса шаролике опозиционе коалиције тај да се спречи да Црна Гора уђе у НАТО без референдума. Овај циљ, који је артикулисао пре свега првак Нове српске демократије Андрија Мандић, сасвим природно се наметнуо као једна од идеја водиља протеста ако се зна да је, судећи по истраживањима јавног мњења, већина црногорског становништва против уласка у НАТО. Ту већ наступа подела на навијачке таборе. У Србији су противници чланства Црне Горе у НАТО одмах скочили да поздраве протесте, рачунајући да ће они удаљити Црну Гору од Запада, а поново је приближити Србији и Русији. Присталице чланства и Црне Горе и Србије у НАТО су, пак, одмах оптужиле Русију да стоји иза протеста, јер жели да обори власт која хоће у НАТО и да уместо њих доведе своје марионете. Ни једни ни други нису у праву. Најпре да видимо како и зашто би то Русија стајала иза демонстрација црногорске опозиције. Прво, није забележен случај да је од распада Совјетског Савеза на овамо Москва негде извела или помогла промену режима. Чак ни кад је имала реалну прилику за то, као у Грузији 2008. или Украјини прошле године. Једино је у Јужној Осетији утицала на смену једног председника, али та кавкаска de facto република ионако мање-више функционише као део Руске Федерације, па би оптужба на рачун Москве да се умешала у њене унутрашње ствари била равна оптужби да се она меша у унутрашње ствари неке од својих федералних јединица. Напротив, Русија већ дуги низ година иступа против политике нарушавања националног суверенитета, мешања у унутрашње ствари суверених држава и промене режима коју спроводе Сједињене Државе. Повремено се ангажује и да одбрани суверенитет неке државе, тј. неки пријатељски режим, као што то чини тренутно у Сирији. Да би у Црној Гори променила ову политику, Русија би без сумње морала да има веома јак мотив за то. Да ли је спречавање да Црна Гора уђе у НАТО такав мотив? Наравно да није, и то је мој други аргумент против тезе како руска рука заправо покреће црногорски Демократски фронт. Ако знамо да се Москва помирила са чланством у НАТО Естоније и Летоније, које се налазе у непосредној близини Ст. Петербурга (а не тако далеко ваздушном линијом и од Москве) и у којима постоји бројна руска мањина која би могла да се употреби као пета колона за рушење тамошњих режима, ако се зна да је у НАТО без жешћег противљења Москве већ ушло неколико значајних балканских држава, како би то, дођавола, Русији могао да нашкоди улазак у западну алијансу једне малецне и стратешки небитне Црне Горе? Толико да она одступи од своје политике одбране неповредивости националног суверенитета као начела и упусти се у брутално рушење преко улице, по америчком моделу, једног ипак колико-толико демократски изабраног режима? Присталице става да Руси стоје иза подгоричких протеста се не дају поколебати, већ као главни доказ за своју тезу наводе саопштења одређених руских органа и званичника, у којима се благонаклоно гледа на протесте, а осуђујуће на Ђукановићев режим. Значи, ако ја изразим симпатије према неком протесту у било ком делу света, онда то аутоматски значи да ја стојим иза тог протеста? Баш јака логика. Русија, то је бар јасно, нема ниједан разлог да воли Ђукановића – и то не толико због НАТО, колико због тога што је почео да уводи рестрикције за руски капитал, а онда и увео санкције Москви – али нема основа закључак да га она и руши са власти.

Ђукановић хоће у НАТО због Србије

Но ово и даље не значи да у тренутна превирања у Црној Гори нису уплетени и страни прсти. Ако смо видели да нису руски, чији су онда? Не верујем да је тешко погодити. Ако би тренутна збивања у перспективи довела до пада Ђукановића са власти, он не би био први, а вероватно ни последњи клијент Сједињених Држава кога су ове пустиле низ воду онда када би оцениле да је „потрошен“, тј. да им је у тој и тој земљи на власти потребна „свежа крв“, неко ко би као и његов претходник наставио ревносно да ради за њихове интересе, али би за разлику од њега имао и већу популарност у народу – која би трајала док народ не схвати да је и овај изневерио обећања, а онда би и он био „потрошен“ и замењен, и тако у недоглед. Од Маркоса до Мубарака, од Шеварнадзеа до Тадића, многи су ово искусили. Нипошто не упирем прстом у Вашингтон да стоји иза црногорских протеста – рекох већ да народ и опозиција тамо имају довољно својих мотива за исте, и то мотива противречних америчким интересима – али да су најавом да би Црна Гора могла у НАТО без референдума „бациле коску“, јесу (као што су је својевремено бациле Садаму да нападне Кувајт, Алији да одбаци Кутиљеров план, Сакашвилију да нападне Јужну Осетију… а онда их све оставиле на цедилу), да имају план како да управљају исходима протеста и да ће дати све од себе да га спроведу, стоји и то. Овде долазим до места где ћу се осврнути и на оне прве „навијаче“, који у црногорским демонстрацијама и потенцијалном рушењу Мила виде нешто велико за Србију, да бих затим направио и процену домета ових демонстрација. Ако смо већ идентификовали противљење уласку Црне Горе у НАТО без референдума као једну од идеја водиља демонстрација, али и разлог навијања доброг дела овдашње јавности за демонстранте, хајде да видимо шта би уопште био мотив Ђукановићевог режима да уведе земљу у НАТО? На то питање одговор одавно знам и више пута досад сам га износио. Како то често бива са једноставним in medias res одговорима, повремено сам бивао неозбиљно схваћен, као на пример пре неколико месеци кад ми се Јакша Шћекић смејао након што сам му рекао оно што ћу рећи за пар реченица. Потврду да сам у праву добио сам ниодкога другог до од Андреја Николаидиса, човека блиског Ђукановићевом режиму, који је својевремено постао познат у нашој јавности по жаљењу што је бомбаша који је хтео да разнесе салу у којој су се налазили лидери Србије и Р. Српске полиција омела у његовој злочиначкој намери. У свом тексту о наводној руској руци иза подгоричких протеста, Николаидис је написао следеће: „Улазак Црне Горе у НАТО значи њен излазак из орбите Србије и Русије“. Даље нисам морао да читам. То што је Србију поменуо пре Русије показује стварни мотив црногорског режима да уђе у НАТО, онај који сам поменуо и Шћекићу: Црна Гора жели да уђе у НАТО јер се осећа угроженом од Србије.

Ко је вјера...

И то не, да ме не би неко погрешно схватио, чисто класично војно угроженом, као да они верују да ће их Србија сутра напасти па им треба НАТО да их брани, већ пре свега идентитетски угроженом. Ваља имати на уму да су Црногорци вештачка нација. Они су некад били Срби, штавише вероватно најсрпскији део српства, али стицајем несрећних историјских околности нису постали део јединствене српске националне државе (као што су нпр. Баварска и Хановер постали део Немачке, Ломбардија и Сардинија део Италије, Бургундија и Прованса део Француске…), већ су најпре дуго били посебна држава територијално одвојена од Србије, а затим се у оквиру вишенационалне државе Југославије у коју се и Србија добровољно утопила напослетку нашли у федералној јединици такође одвојеној од Србије. Та федерална јединица пре неколико година постала је независна држава, а од тада трају напори црногорског режима да „изгради нацију“ тако што ће доказати да су Црногорци нешто друго у односу на Србе. Што јаче антисрпство, то јаче црногорство – постало је правило у формирању посебног црногорског идентитета у последњих десетак година. Улазак у НАТО представљао би ако не завршни, а оно јако битан симболични корак у том правцу – градитељи црногорске нације напокон би своју стару „дукљанску цивилизацију“ сместили тамо где мисле да припада, у круг такође високо цивилизованих западних држава, у исто време је одвајући од „моравских варвара“. Шта ако, међутим, обарање Ђукановића успе и Црна Гора не уђе у НАТО? Да ли би то значило и крај пројекта изградње антисрпски засноване црногорске нације? Мој одговор је – не, напротив. Јер је тај процес већ јако далеко одмакао и постао иреверзибилан. Данашњи Црногорци једноставно не могу поново бити Срби – они који могу, тако су се изјаснили на попису. И управо положај тих људи – Срба у Црној Гори – треба да буде приоритет у размишљању оних у Србији који тренутно навијају за демонстранте, а не спречавање уласка Црне Горе у НАТО или рушење Ђукановићевог режима. Јер нема гаранција да би те две ствари побољшале положај Срба у Црној Гори – напротив, лако би могле и да га погоршају. Одговорно тврдим да би за Србе у Црној Гори можда чак било боље да она уђе у НАТО, него да остане ван њега. Јер би уласком у НАТО дукљанци у великој мери и на симболичком и на безбедносном нивоу задовољили своје апетите за националном посебношћу, па би се осећали мање угроженим од Срба, самим тим би имали и мањи мотив да их угњетавају и да кваре односе са Србијом. Ако би остали ван НАТО, морали би да нађу друге начине за задовољење својих идентитетских амбиција на штету локалних Срба и односа наших двеју држава. Осим ако владар Црне Горе после Ђукановића не постане Србин Андрија Мандић, али то се неће десити – баш зато што је Србин, њега дугорочно неће подржати Црногорци (који су ипак већина у односу на Србе), али ни Американци, који ће се, као што рекох, врло потрудити да утичу на исход демонстрација, а нема ко да им се супротстави. Ако се смена Ђукановићевог режима и налази у домету текућих народних протеста – а то је врло могуће услед раскола у владајућој коалицији – како смо сигурни да би то било добро за Србију и Србе? Напослетку, односи Србије и Црне Горе у последњих неколико година су бољи него што су били икад још од 1997, управо захваљујући развијеним личним односима између тог Ђукановића и наших напредњачких власти, а како знамо да се, у случају да Ђукановића замени, рецимо, Медојевић, не би погоршали? Поготово ако то буде амерички Медојевић, а биће сигурно – он би био идеална „свежа крв“ коју Вашингтон тражи као замену за Ђукановића. И немојте да вас завара ако тај Медојевић као један од првих потеза распише референдум о уласку у НАТО, где би се већина грађана изјаснила против. Јер Американцима Црна Гора у НАТО ни не треба због потпуно истог разлога због кога Русима не смета. Вашингтону треба Црна Гора што одвојенија од Србије и Срби у Црној Гори што угњетенији и под већим притиском да се поцрногорче. Да Србија случајно не би поново постала регионална сила. То је оно чему се на првом месту ваља супротставити, и зато памет у главу при процени ко је у подгоричким демонстрацијама вјера, а ко невјера.

Прочитајте још:Тајне које је руска војска демонстрирала у СиријиКОНУЗИН: ЕУ отима Косово Србији, Русија је спремна да помогне!

Извор: Одмотавање суштине/Unwrapping the Essence