Правда

У том смислу учињен је колосалан напор (укидање државних препрека за слободу кретања робе, људи и капитала унутар Европске уније, усвајање европског привредног законодавства и сл.) не би ли се превазишао концепт националних економија. Уговором из Мастрихта 1993. дошло се чак и до укидања националних и стварања јединствене европске валуте. Али, у међувремену се стало са изградњом европског суверенитета. Европска економска интеграција није употпуњена увођењем федералних пореза, ЕУ нема од народа изабрану владу већ бирократизовану комисију без извршних овлашћења. Европска унија нема министра унутрашњих послова и федералне полицијске снаге, као што нема ни министра војног који би командовао европским војним снагама. Због неизграђеног федералног преовладао је конфедерални концепт савеза суверених држава предвођеног Немачком, као економски најуспешнијом чланицом. Немачка се изгледа овим задовољава јер јој постојећи концепт омогућава да пласира своју робу у другим деловима Европе и да доминира европском политичком сценом. Међутим, немачка надмоћ је за Европу, са историјске тачке гледишта, увек била проблематична утолико што се њена економска успешност често претварала у неразумну политичку ароганцију. Самостална доминација Немачке у ЕУ и данас је спорна јер основни циљ европске идеје није био да она доминира конфедералном Европом, већ да федерална Европска унија управља Немачком као својим саставним делом. Шта је Немачка доминација унутар ЕУ донела у пракси? Ригорозне мере штедње без федералних буџетских трансфера новца од богатих држава ка сиромашнима и даље држе привреду ЕУ на ивици рецерсије. У намери да заштити уштеђевину немачких штедиша (пре свега пензионера) немачки конзервативци су одлагали примену политике штампања новца иако је било јасно да је ова мера, коју су већ увелико биле предузеле САД и Велика Британија, једини начин да се ублажи удар дужничке кризе, иначе настале малверзацијама на финансијском тржишту Сједињених Држава. Тужилачки приступ Немачке према грчкој левичарској влади Алексиса Ципраса, то јест покушаји да се Грчка означи као једини кривац за своју презадуженост и да јој се као решење понуди излазак из еврозоне, јесте неспретан потез који је у свету декредибилизовао процес европске интеграције. Следећи потез Немачке владе који је под критичком лупом европске јавности јесте прећутно подстицање досељавања стотина хиљада имиграната из Сирије у Немачку, а преко територије других европских држава. На крају, долази и став Немачке у вези са отварањем поглавља 35 у преговорима о приступању Србије ЕУ. После пријема Румуније, Бугарске и Хрватске јасно је да је са геостратешког становишта готово немогуће да Србија не буде интегрисана у ЕУ. У пракси постоје многи примери где се Србија и третира као њена чланица. ЕУ је и најважнији економски партнер Србије, путни правци кроз нашу земљу повезују чланице Европске уније, српска влада тражи упутства Брисела у вези са избегличком кризом итд. Па како је онда могуће да се ова реалност не одражава на темпо преговора о приступању Србије ЕУ и поред напора српских власти да усагласе српско друштво са европским стандардима? Разлог лежи у сталним покушајима појединих чланица ЕУ да изнуде бар посредно српско третирање Косова као независне државе, иако су све претходне српске владе јасно истакле да би инсистирање на било каквом признању независног Косова значило и крај преговора о приступању и иако би без финансијске помоћи наше владе српско становништво у потпуности било исељено са Косова. У чему је интерес Европске уније да се православно хришћанско становништво етнички очисти са Косова? Какве везе имају преговори између Срба и Албанаца о Косову с поглављима о прилагођавању српског законодавства са европским у области индустрије, енергетике или заштите животне средине? Немачко политичко условљавање српских преговора о приступању претвара се заправо у сопствену супротност јер угрожава европске, па и немачке интересе у Србији, у којој се све више потпирује и шири антиевропско расположење. Како да се одржи позитиван став српске јавности према ЕУ ако она препоручује смањење ионако катастрофално ниских примања становништва и одрицање и од најминималнијих националних интереса. Проблем немачког виђења одвијања преговарачког процеса између Србије и Европске уније постоји већ извесно време. Српска влада, која себе сматра национално опредељеном, с разлогом је показивала намеру да изгради што боље односе са Немачком као нашим најважнијим трговинским партнером и најутицајнијом чланицом ЕУ, али остаје нејасно зашто је до сада ћутала и била пасивна према немачком виђењу приступних преговора, то јест остварењу заједничког циља обе стране, а то је чланство Србије у ЕУ. Под условом да ЕУ са оваквим конфедералним концептом уопште опстане у глобализованом свету.