Правда

Ова историјска вертикала склапа се у тезу да су Британци увек били на "негативној страни српске историје", иако српско-британска историја има и позитивну страну. На њој су неки други људи. Флора Сандерс, Ребека Вест, Тимоти Џон Бајфорд... На тој страни ми смо "мали, галантни Срби". На оној негативној смо "мали, балкански Руси". Најједноставније историјско објашњење "малих Руса" јесте да су само "рукавац на таласу енглеске русофобије", који се појавио средином  деветнаестог века. Тада се, стицајем ратних и политичких околности, на путу нарастајуће британске империјалне моћи испречила Русија. Док су у Егеју, у неколико битака, заједно потапали лађе османске морнарице, Енглези су се занели хеленизмом, ослобађањем Грчке и њеним националним покретом. Лорд Бајрон је ту дошао и да умре. У међувремену Руси су искористили ситуацију, загосподарили османским простором и трговачким путевима за Индију. Пробуђени Лондон се болно питао "чему сав тај хеленски ентузијазам?" Направљена је војна, стратешка и политичка грешка. Као израз те фрустрације, на Темзи се јавља непријатељство, које нараста у русофобију. Прво у кабинетима парламента, па у елити и народу. Рођени су стереотипи: о руским царевима, шапама руског медведа, руским варварима… Опасност је добила име и претњу – "Руси долазе". Међу Енглезима тог доба Русија постаје нешто туђе и непријатељско. Православље и словенство такође. Везивање српских националних тежњи за Петроград распирује сумњу. Ствара се утисак да су балкански Словени, православци – "руске лутке на жици". Срби тада постају "мали Руси". Мање, или више, зависно од историјских околности. Али, како је говорио Бенџамин Дизраели, "енглеска политика је егоистична, јер такав је патриотизам". Ван Острва то је било политичко лицемерје. Британска империјална амбиција и њен престиж инсистирали су на сталном и крајњем прагматизму. Енглеска има само сталне интересе, не и сталне савезнике. Французи су том острвском феномену дали име "перфидни Албион", означавајући тако превртљивост, дволичност, обману и издају у британској дипломатској и политичкој традицији. Перфидни Албион постаје, писао је Борислав Пекић, "ознака за земљу, која је вештину политичке сплетке у последња три столећа довела до уметности византијског узора, чак и када се овај као источњачки перверзитет презирао". Енглези су, на крају, "перфидног" претворили у родољубивог "гордог" Албиона, који је, примећује Пекић, изгубивши моћ – задржао углед. Кад је изгубио изворе, задржао је приходе. А кад је изгубио територију, сачувао је утицај. Можда је Пекић овим нешто поручио и нама, "малим Русима".