Правда

Међутим, данас Мохамед Азиз Кадир је један од ирачких Курда који нису нашли срећу у Европи, где су на сваком кораку осећали да нису добродошли. Нити их је Европа дочекала раширених руку, нити су се они могли навикнути на начин живота који их је чекао. То једноставно није било оно што су им други обећавали: "Када сам коначно дошао до избегличког кампа у близини Берлина, био сам шокиран разликом у односу на оно што сам очекивао", присећа се Кадир и додаје: "Сви су нас гледали као грађане другог реда, нису нас поштовали. Када бих и отишао до центра града, сви су нас третирали као избеглице и показивали на нас", каже Кадир. Он је само један од све већег броја курдских избеглица које су одлучиле да се врате у своју домовину, без обзира што на хиљаде Сиријаца, Ирачана и Авганистанаца ризикују живот да дођу до западне Европе. Само је из курдске заједнице чак 25.000 људи отишло пут Европе. Ипак, многи су схватили да је то, ипак, била грешка. Иако је Немачка главна дестинација за оне који долазе у Европу, прошле седмице је организован лет за 50 курдских Ирачана, који су се вратили у град Ербил, где су живјели и прије одласка у Европу. Кадир каже да је провео два и по месеца у избјегличком кампу и да се свега нагледао. Имао је сан да ће у западној Европи отворити пицерију, зарадити доста новца, који би слао у Ербил, својим рођацима. Признаје да је прошао прави пакао да би дошао до Европе... "У малом, кријумчарском броду буквално смо клечали до обала Грчке, нисмо могли да се померимо и није било ваздуха. Осјећао сам се као стока. Људи су вршили нужду на бродићу. Било је ужасно", присећа се он. Међутим, дошавши у њемачки камп схватио је да ни ту услови нису ништа бољи. Храна је била ограничена на два оброка дневно, а увече би се уводила забрана кретања, нешто слично полицијском часу. "Схватио сам да је у Ираку далеко боље него ту,  гледајући услове у кампу. Једноставно, било је сасвим логично да се вратим у Ербил", каже он. И док Кадир има кућу гдје ће се вратити, друге избјеглице попут Навафа Алиаса у Ираку немају ништа осим шатора у избегличком кампу. Ипак, чак ни то га није спречило да окрене леђа свом европском сну. Алиас каже да је и у Ираку био смештен у избјегличком кампу, након што је ИСИЛ заузео његово село. Како су сви кренули пут Европе, и он је одлучио да своју срећу окуша на Западу. Кријумчару је платио 20.000 долара да превезе њега и десетогодишњег сина у Немачку. Након неколико седмица коначно су успјели да дођу до источне Њемачке, где су добили смештај у собици коју су дијелили са још два азиланта: "Немачка влада нам је дала 540 евра за мене и сина, али то једноставно није било довољно. Син је био уплашен и тужан јер је у Ираку оставио пријатеље. На крају сам одлучио да се, ипак, вратимо кући, па макар у онај шатор у избегличком кампу. Било је заиста дивно како су ме моји из села дочекали. Свима је било драго што нас виде. Седили смо до дуго у ноћ, пили и препричавали све што ми се десило на путу ка Европи, Ипак, неке ствари немају цену", каже он.