Правда

Већина је одлазила у Четнике, по неко у Партизане, а тек по који би се прикључио  Недићевцима. Међутим, Рајко контраш (тако су га звали од ране младости, јер је вазда свима ударао контру) није хтео да оде ни у једну од понуђених формација. Мирно је сачекао улазак Нациста у село, а затим се прикључио ни мање ни више него Швабама. Сишао је до швабске команде  града у којој је седео командант Хуго,  и кући се после пар сати вратио са шлемом на глави,  Немачком униформом и  пушком. Како су га примили и због чега, никоме није било јасно, међутим Рајко је постао један од регуларних војника Немачког Вермахта. Како то већ иде, у селу је убрзо добио и надимак "Рајко Есесовац". Рајко Есесовац, дугајлија од два метра поносно је газио кроз село у Швабској униформи, и осећао је да га се сељаци плаше,  није да му није било мило због тога, а посебно због надимка Есесовац, па је управо због тога пустио и хитлеровске брчиће. Чисто да се зна ко је ко у селу.Рајко Есесовац није желео да се врати у Србију, нити је смео, због његове ратне прошлости. Породица је о њему једино могла да чује преко писама из пакета у којима је била и понека његова фотографија и они су редовно стизали на пар месеци. Једнога дана у село је стигао поштар, али не онај обичан који разноси пошту, већ неки други, предао је породици пакет, и чак је тражио да се потпишу на неко папирче да су примили пакет. Унели су пакет у кућу, читава породица се окупила око њега и са радошћу су га отварали. Међутим радост је кратко трајала, у њему није било чоколада, конзерви, одела, већ се у стиропору налазила нека керамичка посуда са неким непознатима зачином, који је додуше био сланкаст, што је одмах утврдио стриц Чеда који га је одмах лизнуо и писмо на енглеском. Писмо нико у селу није знао да прочита, и сви су се чудили што се Рајко Есесовац покондирио да им пише не енглеском, а неки се правили спрдњу да је не Немачком написао па да га и разумеју што је то урадио. Било како било, писмо су ставили у креденац и чекали да дође рођак са факултета, који ће да га преведе. Зачин су ставили у орман, и користили по потреби. Прошло је неких месец, два и стигао је рођак из њима далеког Београда. Сви укућани, њих десет седели су за ручком, јели пилећу чорбицу и рођак је похвалио домаћицу рекавши "одавно нисам јео лепшу чорбу", на шта му је она одговорила, ааа па то је зато што у њу стављамо специјалан зачин, и то из Америке, послао нам Рајко. Када поменуше Рајка, сети се снајка и писма, па рече рођаку "знаш ли ти рођаче беше Енглески, имамо неко писмо што нам посла Рајко да прочиташ". Рођак одложи кашику и рече "дајте да видим". Снајка му поносно предаде писмо, рођак га отвори и поче да чита на преводећи на српски: "Поштовани, по захтеву нашег клијента  Рајка Перића који је преминуо дана 10. маја 1983. године, шаљемо вам његове кремиране посмртне остатке у урни, како би били сахрањени по жељи покојника у његовом родном месту у Трешњевици у Србији. Молимо Вас да спроведете последњу жељу покојника. Адвокатска канцеларија Алфред Џонатан - Чикаго". У соби је завладао тајац. Млади рођак  и није био нешто посебно изненађен нити погођен, па је гласно рекао "људи донесите урну, где сте је ставили" , да видимо са попом да ли хоће да га сахрани. Снајка је истрчала из собе и чуло се како повраћа, а за њом су истрчали и остали укућани. За столом су остали једино баба у поодмаклим годинама и рођак.

Прочитајте још:Руси преварили Запад у СиријиОд џамије до Сухоја

Извор: Правда