Правда

Преносимо поруку Мире Марковић у целини: „Моја књига је биографија времена у коме су се нашле моја земља и моја породица. Ја сам о том времену писала о томе док је трајало, преко двадесет година. Одредила сам се према догађајима док су били у току и давала сам оцене и прогнозе. И наговештавала сам онда, да ће се кад невреме над нашим делом света прође, појавити много писаца о том невремену који ће га тумачити са безбедне историјске даљине. И ето, тако се и догодило. Прочитала сам много таквих текстова ових година. Њима доминирају два приступа када се ради о текстовима политичких људи и Слободанових сарадника. Једни минимизирају своју улогу у политици из деведесетих година, нарочито када се ради о догађајима према којима постоктобарска јавност у Србији и део светске јавности имају негативне оцене. Они о тим догађајима тобоже мало знају, а у вези онога што знају још онда су наводно упућивали на негативни исход. Таквим својим приступом они се нуде постоктобарској политици. Други су се понашали обратно и хипертрофирају своју улогу у том времену, нарочито у оним догађајима који су добили подршку историје према којима позитиван однос ипак нико није могао да избегне. Они би у ствари да се оките бар једним листом са ловоровог венца који припада мртвом победнику. Мени је некако нарочито тешко пало настојање неких блиских другова који су остали блиски, који своје сопствено мишљење о политичким и националним темама приписују Слободану. Они верују да то чине у најбољој намери, да тако емитују слику о њему која ће се допасти јавности. Али то је ипак неморално, није на свом месту. Слободан је у Хагу наслутио да ће се то догађати и неколико пута ми је рекао: „Кад сад овако измишљају, шта ће тек измишљати кад не будем жив?!“. Зато је једном приликом на суду казао: „Нико нема права да у моје име износи своје ставове. Своје ставове износим сам и јавно“. Не помињем овом приликом океан полуистина и неистина без обзира са које стране долазе. Оне су у зони која је част сместила у анахронизам. И, ето, пропустила сам да на крају књиге напишем једну реченицу које сам се сетила касније. То је једна Сартрова реченица и она гласи: „Да ли су мртви пали узалуд? Ако свет треба да остане какав јесте, онда јесу“. А ја ипак додајем: Можда неће остати исти, можда ће ипак бити бољи. Такав исход произилази из природе хомосапиенса. Природа хомосапиенса је ослонац сваког, и мог историјског оптимизма. И, поздравите Србију.“

Прочитајте још:ТАЈМС: Тајни план ЕУ – депортација више стотина хиљада азиланатаEKСКЛУЗИВНО: Српски пилоти бомбардују са Русима (ВИДЕО/ФОТО)

Извор: Telegraf.rs