Правда

Већ више од једног столећа, прича о пуковнику Рајевском, незаборавном јунаку Српско-турског рата, представља својеврсну метафору братских односа два православна словенска народа. Долазак пуковника Рајевског и добровољаца Руске царске армије је у одређеном историјском контексту и нешто више – то је био наговештај великих промена које су вихори рата донели на капију Европе, када је Русија повратила превласт на Црном мору и тиме покренула почетак краја велике Отоманске империје. Ратови друге половине деветнаестог века, однели су на стотине хиљада живота али наше сећање обично застане на лику часног официра Царске Русије, који је послужио као инспирација Лаву Толстоју да створи бесмртни лик грофа Вронског. Кажу да је историја учитељица живота. Кажу и да се понавља. Обично онда када се покажемо као лоши ђаци. Судећи по броју лекција које смо добили, не би требало сумњати у националну мудрост али, политика је умеће живљења. Наша политичка свакодневница, нажалост, открива да смо на овом испиту пали, и то више пута. Национална с(а)вест је утамничена у тамном вилајету нових креатора света, и баш зато, нисмо способни да препознамо знакове на историјском путу, који су у наше време веома јасни. У прилог овоме иде и ударна вест светских медија чије су прве стране у знаку сусрета светских лидера у Уједињеним Нацијама. Руски председник је, бар судећи по реакцијама, својим наступом збунио америчку и делом светску јавност, која је неподељена у оценама да је Барак Обама остао у сенци свог супарника. Ако, међутим, мало пажљивије ослушнемо говоре два најмоћнија човека на свету, можемо приметити не само дипломатско надигравање већ и велике разлике у схватању лидерства на глобалном плану. За Барака Обаму, решења се просто намећу у духу озлоглашеног Бироа за индијанска питања, чији су чиновници у деветнаестом веку систематски уништавали древна племена. Дух предака Новог Света, не крије неоколонијалистичке претензије које треба да обезбеде нови економски поредак у савременом робовласништву. Што би рекао Ноам Чомски: „конквиста се наставља“ јер за америчку администрацију не постоји довољно древна цивилизација која би била важнија од „Америчког сна“. Све је подређено овој псеудо-религији, која је својеврсан лајтмотив модерне тираније. „Сибирски берберин“ и даље оштри ножеве, док се добар део света налази у рукама неолибералних јастребова, пасивно посматрајући сопствену пропаст. Са друге стране, сасвим је јасно да Владимир Путин ствара јаку Русију, да се намеће као лидер не само своје земље већ и великог дела света. Његова појава и рађање нове Русије је највећа новост за свет који више није униполаран. Русија се намеће као лидер слободног света, можда тромо, попут медведа који с времена на време утоне у зимски сан, али у исто време и сигурно са јасним националним циљевима. Модерна Русија све више личи на царску а све мање на ону совјетску, тоталитарну, која је настала као пројекат непријатеља Русије са краја деветнаестог века. Одлика те Русије, у коју добар део слободног света гледа са надом и дивљењем, је способност економисања и управљања несагледивим пространствима, на којима вековима заједно живе различити народи и цивилизације. Држава која се темељи на старим вредностима као што су вера и традиција може да рачуна на поданике који ће јој верно служити. Са друге стране, држава која своје вредности темељи на колонијализму и израбљивању, може да рачуна само на плаћенике и разбојнике, који ће сталним конфликтом и манипулацијама, продужити живот хегемонији западне цивилизације а све зарад малобројне елите. Зато и није чудо што је у последње време телевизија преплављена емисијама о Русији као ксенофобичној творевини. Није случајно што пропагандна машинерија Запада, непрестано лансира документарне филмове о наводном прогону јевреја у Русији у деветнаестом веку. Млађе генерације би, бар што се тиче телевизије, могле лако да помисле да се Холокауст десио на другом крају света. Како тек објаснити нашој деци, која већ годинама имају прилику да на истим телевизијама, гледају спектакуларне серијале засноване на историјским полу-фалсификатима о хрватским краљевима, без наде да ће у скорије време видети нешто слично из богате националне ризнице Србије. Свет се поново нашао у биполарној фази, то је чињеница коју нико више не пориче осим домаћих моћника и политичара, који се попут последњег дављеника, још увек држе за остатак потонуле лађе која нестаје. Потребна је безусловна и моментална реанимација спољне политике, која је, и то морамо признати, веома тешка у овом историјском тренутку. Неопходан је „ресет“ државног система који је дужан да се освежи и препозна време у коме живимо и свет који и сâми чинимо. То се не може постићи само пуком демагогијом и статистиком која служи краткорочним интересима, већ и погледом у далеку прошлост легендарног руског официра, који нам је оставио наслеђе, да на њему градимо будућност новог и слободног света који нам у сусрет долази.

Прочитајте још:АМЕРИЧКИ АНАЛИТИЧАР: Како ће Путин победити у Сирији и слати пољупце са Црвеног тргаНОВИ КОШТУНИЦА: И Бошко Обрадовић необавештен

Извор: Правда