Правда

Врло брзо после рата на просторима СФРЈ и тек окончаног бомбардовања СР Југославије, жреб квалификационих група за Европско првенство у Холандији и Белгији одлучио је да Хрватска и Југославија буду директни ривали у борби за ЕУРО. Тачније, напад НАТО на нашу земљу уследио је усред квалификација и у једном тренутку се постављало питање да ли ће Пикси Стојковић, Пеђа Мијатовић и друштво уопште наставити борбу за завршни турнир. "Плавима" је дозвољено да играју до краја. У групи са нама, поред Хрвата, били су су још Република Ирска, Македонија и Малта. Невероватан расплет донело је последње коло квалификационе Групе 8, играно пре тачно 16 година - 9. октобра 1999. године. Југославију је победа у Загребу водила директно на ЕВРО. Али, тим Вујадина Бошкова је испред себе имао званично трећепласирану екипу са последњег Светског првенства у Француској и еуфоричну, врло непријатељски расположену публику на Максимиру. Хрватима је тријумф доносио сигуран бараж, а у случају кикса Ирске у Скопљу прво место на табели Групе 8 и пут на шампионат Старог континента. Евентуални нерешени исход у Загребу више је одиговарао Југославији, али јој је гарантовао тек бараж. У том случају опет је све зависило од Ираца... Острвљани су имали прилично лак задатак против Македонаца. Наше јужне комшије успеле су тек два пута да победе слабашну Малту и "откину" као домаћини два бода Хрватима. Ирска је у Скопљу била велики фаворит. Табела је уочи последњег кола изгледала овако: Југославија 16, Ирска 15, Хрватска 14, Македонија 7 и Малта 0 бодова. Београдски дуел Хрватске и Југославије, први фудбалски након распада државе, осим нестанка струје на стадиону у Љутице Богдана 1, није донео превише узбуђења. Завршен је прилично пријатељски - 0:0. Пред меч у Загребу владала је далеко већа еуфорија и тензија на обе стране. Био је то дуел одлуке. Притисак на обе стране био је огроман, тешко подношљив. Испоставиће се, за моћан хрватски тим и погубан. Југославија, која је такође имала екипу састављену од врхунских фудбалера, али за разлику од ривала, увек јој је нешто недостајало, највише склад, изнела је бреме далеко лакше. Уместо подршке "коцкастима", велика енергија преко 40.000 навијача била је усмерена искључиво против гостију. На трибинама је последњи пут Хрватску уживо гледао покојни председник Фрањо Туђман (преминуо 10. децембра 1999). У ваздуху се осећала мржња. Ране од свега што се дешавало тих година биле су врло свеже. Емотивни набој који је постојао на обе стране тешко је описати. Синиша Михајловић, неочекивано, прилази огромној застави на којој пише Вуковар. Љуби је и крсти се, а навијачи, да могу, појели би га. Пљују га, гађају, али Миха у свом стилу, врло хладан одлази на загревање... Нико на трибинама не примећује Ћиру Блажевића и његове момке, прате само југословенске играче и труде се да их увреде. А, они, само додатно мотивисани, без икаквог страха крочили су у максимирски пакао. "Хеј, Словени" се није чула од заглушујуће буке и звиждука. "Лијепа наша" се орила. Играчи су се спортски поздравили и меч је почео. Јако, оштро, нимало лепо играло се на почетку утакмице. Без неких прилика... И тако све до 16. минута. Бокшић је оставио лопту за Асановића, некадашњи ас Хајдука маестрално погодио Шукера, после чијег трзаја главом лопта иде право уз стативу у мрежу, али Ивица Краљ феноменално брани. Практично води је из гола. Славље на Максимиру је одложено за четири минута. Хрватска је у налету и одбрана Југославије је принуђена на капитулацију. Шукер прима лопту и ослобађа се свог чувара, креће силовито ка Краљу, спушта лопту у простор иза леђа наше одбране, а Бокшић, уз мало проблема, јер је Краљ умало одбранио ударац, постиже гол. Делиријум! Бокшић скида дрес, а испод њега пише "Хрватска на ЕУРУ 2000". Рано, прерано за коначно славље... Ладић је после првог "слободњака" Михе на почеку утакмице био сигуран. Самоуверено је зграбио лопту и шепурио се у свом казненом простору, стављајући на тај начин гостима до знања ко је главни. Није дуго остао газда испред свог гола. Михајловић је искоса са десне стране, из позиције која није била да се директно шутира, центрирао на "прву стативу", а тамо Мијатовић или Станић, свеједно је. Лопта је у мрежи, а резултат је од 26. минута поново изједначен. Тишина, па хорски звижудци прате радовање "плавих". Вујадин Бошков је прилично смирен поред клупе. Будимир Вујачић и Зоран Филиповић немају мира. Асановић фаулом зауставља Пиксија. Врло слична ситуација као код првог гола Југославије. Поново лопти прилази Михајловић. Сада су домаћини већ сви у страху. Знају да су прекиди највећа снага Југословена. "И Ладић је одбранио... Није одбранио! И још једном је лопта у мрежи", чуло се у директном преносу на трећем програму ХРТ-а. Дејан Станковић, 21-годишњи везиста Лација, постиже гол. Југославија води на Максимиру 2:1! Хрвати стварају прилике и не користе их. Провокација Јарнија, Мирковић га хвата за међуножје, а Гарсија Аранда десном беку наше репрезенатције показује пут у свлачионицу. Мирковић покало иде ка тунелу, све више свестан глупости коју је направио. Домаћа публика му звижди, он је "поздравља" са виском уздигнутом руком и три прста. Југославија је издржала до краја првог дела, али не и до истека првог минута другог полувремена. Тандем Шукер-Бокшић решава одбрану, стрелац првог поготка у главу погађа Марија Станића, а овај спушта лопту за 2:2. Почиње невероватних 45 минута. Југославија има играча мање, али је опаснија. Станковић, Мијатовић, Милошевић имају прилике, лопта неће у гол. Бранимо се савршено, док из Скопља стиже вест да је Македонија изједначила. Горан Ђоровић отклања последњу опасност, Аранда свира крај! Југославија је на ЕВРУ, Хрватска у потпуној тишини испраћа госте у Београд. У Холандију и Белгију...